A Fish Called Crvenperka

 

 

BENVENIDOS AMIGOS! ЗВОЦА ВАМ СЕ ЈАВЉА СА СУНЧАНЕ ПОЛОВИНЕ ЗЕМЉИНЕ ЛОПТЕ

 
Здраво драгићи!

Ево ме накратко да се јавнем, ако уопште иоле некога заболе где сам се дела и шта радим у међувремну мог одсуствовања. Као прво фала на бриги, добро сам. Ево ме крстарим једним океаном старим. Capisce. Где сам се протеклих недеља све смуцала, драгићи моји, сазнаћете када се опет будемо срели. За сада толико од мене, више вам одати не могу. Тренутно смо изнад Бермуда, на надокенској висини од 10000 метара. Летим економи клас назад за “ладно” Европче на директној линији МехикоСиТи-Лондон. Успут ће бити још неколико слетања. Прво да наточимо гориво, а мораћемо да слећемо још који пут да покупимо и остале пасажире: у Сао Домингу, Санта Лушији, Сао Паолу...
Сркуцкам ладну кафу из специјалног термоса за Eiscaffe и читам обавештење на монитору да летимо на висини од 10500 метара надокеанске висине преко ове Велике баре. Враћам поглед на лаптоп и крећем даље да куцкам овај започети пост с два прста, кад одједном упадосмо у неке јаке ваздушне турбуленције. Настаде профуртутма и гратис труцкање. Кореограф мало сјебан у главу а чији је животни мото „Живот боли“ компонује и изводи сцену отварања гепека изнад наших глава. Отуда на бину испадају насумице руксази и отворене торбе, из којих се просипају дарови за најмилије, понети са одмора увиду резбарија од ретког камена и ситног накита на главе путника. Људи плешу горе-доле по “јојо” такту и рефлексно мрдају главама како би избегли да их не погоди неки тврђи предмет. Настаде хаос. Кафа ми се разли по лептопу и свеже укуцаним словима и по џинсерицама, али ме то не иритира и не одустајем од намере да довршим пост. Ма и руке да ми вежу, опет би типкала типку...

Настојим и ја да уватим “јојо” ритам и кажипрстом убодем праву типку. Забележим мисаону поруку - не шутнем лопту и спичим аутогол и избламирам се наскроз. У једној од серије јаког пропадања схватам да “њутнови закони” овде нису применљиви, јер ми “маса" читај: ноге и труп прво појуре у амбис а коса и непослушне руке упуте се заинат у супротном смеру. И на то „где ћу пре“ зацерекам се као шашава. Моје лево, као и десно крило, су две мишићаве нордијске рмплије. Потомци старе шведске династије Ваза, а укаргоњили се на смрт од мало труцкања. Видим, већ крећу да пате од ваздухопловне болести. Ја заглављена између два билдера, преосетљива на „јојо“ зајебанцију, стрепим да ме не згњече као армонику. Момцима око мене очигледно није до смеха, побледели као креч и у стању "приправности", без икаквог израза на лицу, са неверицом гледају у мене, па претпостављам да се питају одкуд ми до смеха у овако озбиљној ситуацији. Охрабрујем их речима Светог апостола Луке: Не бој се мало стадо... и додајем моје: Најпосле, ако падамо, падаћемо заједно, а поред лепе цуре је и пад лет! До Лондона је остало још неколико сати летења, а рмпалије већ уграбиле прилику да се на полулегалан начин комотно разбашкаре на моје руконаслоне. Сад ћу ја моје лактове морати да држим у ваздуху све док не слетимо. Ипак, теши ме чињеница, да ћу се у Лондону, чим будемо слетели, те стеге ратосиљати. Они ће летети даље у пределе тундре и рогатих ирваса, а ја преседам у комфорну справу за летење драге ми компаније “Fly Ritopek” с којом ћу да наставим лет. Ако не залутамо ето мене код куће сутра пред свануће.

А откуд мени то да авион може да залута? Па може ако и ти некада наседнеш бајкама овог болесно љубоморног стјуарта што их заредом шири у авиону. Навлачи жртву триком галантне понуде бесплатним пићенцетом на рачун авиокомпаније. Заузврат од "жртве“ очекује да стрпљиво саслуша његово десетоминутно љубавно блаћење по првом пилоту машине, а уз то захтева и моралну подршку коју требаш да изразиш честим конспиративним климањем главом. А да то уверљиво чини уверила сам се личном при овом лету. И тако, ја наивна какву ме је мајка родила дођох му на ред. Незнајући шта се иза бонус понуде скрива, већ пријатно изненађена његовим гестом прихватим џабалук коктелче; а морала сам да знам да џабе нема ни код бабе, ал нисам. Одма код првог срка стаде стјуарт својом причом да ме дави као змија жабу. Развезао бре лавстори о себи и кептену у недоглед, а све као строго поверљиво. Као, за то нико осим мене не зна, да кептен у служби тајно пије. Он зна, али не може га одати, јер тиме аутоматски одаје и њихову љубавну везу која траје задња три месеца. Тишти стјуарта невера његовог блудног кептена који га очигледно вара са копилотом неким Пршом Скотом иза закључаних врата пилотске кабине. Стјуарт прети како ће једном за свагда раскринкати “тајну” аферу, а то ће се десити ускоро - чим набави кључ од врата пилотске кабине.

-/-

А како је ова одисеја отпочела? Пааа... непланирано сестро, брате. Беше то једнога викенда с почетка децембра прошле године кад се одлучих да посетим сестру од тетке у Белу Паланку. Испланирамо тако нас две да заједно код ње уфурамо у Нову годину, Божић, па да заједно провесламо и кроз српску Нову годину. Реко кад сам већ ту да не млатим пут два пута остаћу по празницима још коју недељицу, али најдаље до Ускрса, а после разлаз. И кренем ја, ал се убрзо предомислим, те на пола пута вожње замолим чика шофера да првом приликом стане да изађем. Човек је одма нагло прикочио, ја сам искочила из буса на провизорно и блатњаво паркиралиште. Одмах станем у неко житко блато помешано с моторним уљем мојим новим роза SNAEKER патикицама са “позлаћеним” кожним детаљима и сјебем им гланц наскроз. А коштале ме са попустом читаво мало богатство - двеста педесет еврића у кешу. Знам да ме је продавац зајебао, ипак ја нисам могла да им одолим. Таква сам. Кад нешто лајкујем купујем и не цењкам се. Помирена са судбином претрчим на другу страну. Скинем с леђа пра-пра-дедин изанђали ранац без кога не крећем на пут и станем по њему да претурам све тражећи онај други пар изношених патика. У руксаку имам још неке дрангулије и феноменално подеране фармерке из 50.-тих прошлог века. Те исте је мој ћалац кад је био млађан носио и у њима мамино срдашце заробио. А те је добио још онда половне од Црвеног Крста које је даривао непознати каубој из Аризоне. У том пакету, причао ћале, била је још и једна осушена чоколада истеклог рока трајања са побелелим ивицама и ужеглим лешницима и петстотина грама млека у прху и триипо пакле америчких цигарета марке “STAR”, плус бела мајица од чистог COTTON-a. Касније је маман мају префарбала у црвено, јер се боље уклапала у околину. А као дете победника није било лепо да носи бело. После је од мајице коју су у међувремену изрешетали мољци, мислећи ваљда да је вунена, па кад су приметили да су се зајебали одустали од даљег штеточења и прешли на бакине новоиштрикане чарапице намењене будућем праунуци тј. мени. Та маја преко груди има исписану поруку и то великим црвеним словима: “ЖИВЕО 1. МАЈ – ДАН НЕРАДА!”. Добро она је настала нешто касније, али још увек је "ИН”. Толики је месеџ пролетаријату, који је тренутно у загуби транзиције, па ме често у пролазу људи запиткују где могу да набаве исто таку мајицу. Шта да им одговорим? Можда би било најбоље да се стрпе неко време и не оду на бувљак. Можда ће нам једнога дана опет преко Црвеног Крста слати праве памучне џинсарице и маје из Аризоне. У руксаку носим ја и пљоску са домаћом ракијом што је мој пра-пра деда Спаса некада давно својеручно испекао. Носам са собом и ожутелу слику пра-пра-баке Спасеније, супруге Спасине из доба кад је још била девојче. Као што споменух све те ствари - реликвије ја лепо чувам и носим са собом у руксаку куд год на пут да кренем. А с тим ранцем је некада давно Спаса у она тешка и неизвесна ратна времена кад се глава губила за багателу, прешао преко Кајмакчалана гонећи пред собом непријатеља и домаће издајнике, ратне профитере и улизице. Приповеда се да га тане није тело док је у ратном вихору с тим војничким ранцем на леђима јуришао преко брисаног простора на многобројне чуке, коте и висове обавијене вишеструко густом бодљикавом жицом и начичканим тма непријатељским митраљским гнездима. Само једном, у јуришу, у првим налетима на непријатељске положаје, уз громогласно “УраааА!”, однекуда са десне бочне стране фијукнуло је оловно зрно и прострелило му горњи део ранца, не оштетивши му пљоску пуну домаћом ракијом. Спаси је та мученица у прву руку била тесна веза са родним крајем а и лек за недај боже... Довољно је било да је само омирише и сети шта му је злотвор учинио. Спаси би се сваки пут стегло у грлу на помисао да су му тенковима урнисали шљивар са најбољим и најроднијим стаблима шљиве Пожегаче. Због тога још љуће и бесније и одлучније терао је непријатеља пред собом. Претпоставља се да је то зрно могло да "залута“ само са линија снајпериста из редова наших савезничких снага. Ко ће га знати... Али, је врло вероватно да је мој Спаса тада морао да има Анђела чувара којег ћу ја после неколико прескочених колена уз пра-пра-дединим ранацем наследити. И сад, веровали или не, те рупе на ранцу служе да провучем гајтан за слушалице. Те слушке и Џон Ленона обавезно делим с Србом. Сваком по једана слушка у увету. Мој сапутник воли исти мјуз као и ја, тако да се макар по том питању слажемо и у истом ритму дрмусамо главама. У њему чувано је сеђање на све што је било свето. Осим пљоске чувају се још две ствари: Парче осушене и торшне убуђале проје и пра-пра бакина слика. Није данас тај ранац тежак ни мени. Носам га светом са поносом. Понела сам у џепу од виндјакне и три задње плате исплаћене у динарима. Добијене под претњом шефу да ћу да га оцинкарим код супруге. Одам његову двогодишњу тајну коју је од рођене жене тако успешно крио, о љубавној вези са младом и згодном секретарицом, Радодајком. По први пут је остао без текста и измирио дуговања.

-/-

Не мичемо се већ данима укотвљени миљу од дока с лако покварљивом робом. Стрпљиво чекамо на сигнал који ће нам допустити да упловим у луку и ослободимо се одговорности за затечене путнике. И након двонедељне неизвесности стигнем на жељену флекицу овоземаљску. Одмарам на веранди покривену палминим гранчицама, у ладовини са чашицом рума “Havana Club" старог најмање 15 година. Сркућем га и уживам у посматрању простране песковите плаже која од подневне врућине титра пред мојим очима. Умишљам да у даљини препознајем караван бедуина на камилама што се у равномерном такту њиховог лењог хода покрећу напред-назад и губе некуда у даљину. Враћам се јави и зурим у предивну тиркизно-плаву пучину. Океан се умирио као да дремуцка на подневној сијести, а сунце је одскочило високо на савршено светло-плавом небу без иједног облачка. Од оближњег бара одјекује смех безбрижиних туриста док неко у даљини везе шпански. У мислима одлутах далеко, до свог вољеног Булевара...

Знам, над њиме је небо туробно док је овде, у овом рају, све океј. Наслутим да се и ове године, као и свих претходних, мој Булевар утопио у сивило које му по неком древном обичају сваке године обилно додељује јануар. И мада ја у овом тренутку имам све што мој прозебао и кашљуцав Булевар нема опет, ја му завидим на трпљивости и упорности са којом се носи у борби с многобројним и свакодневним проблемима. И пођем да патим, као остављено куче за газдом пред новоотвореним Лидлом. Недостају ми све оне наше мале, топле, радњице са жмиркавим светлом и продајном робом из друге руке. Фале ми околне пијаце, бурекџинице а посебно кафаница код “Липе”. Онај “наш” сточић за двоје крај усијане “бубњаре” склепане од неког великог плеканог бурета "Made In Kod Majstor Mileta“. Недостаје ми увек насмејани оптимиста, крезави просјак Васа, што вазда седи на картонској кутији по цичи зими - тамо на ћошку где је некада стајао порушени биоскоп “Глорија” и где никада не јењава Кошава. Са њим сам делила последњу пљугу и последњи отрцани виц и остале другарске смицалице, опаске и шале. Недостаје ми сва та весела Младост са шареним капама и шаловима која као нико други из светских метропола не уме тако шармантно да прикрије немаштину. Па Миајило. Весели продавац печеног кестења на главном шеталишту поред чијег сам штанда у промоченим патикама процупкала многе студене вечери. Недостаје и она неизвесност која ме држи на опрезу док идем Булеваром, пуна стрепње и бојазни да ме поново не стрефи “срећа” у облику безобзирне Џукеле у џипу и да ме онако људски-ледено попрска прљавом водом, измешаном бљазгавицом од истопљеног снега и непометеном прашином од летос. Али не волим зиму и условљено безвезно дрхтање! Никако не могу да поднесем да ми други намеће његово мишљење и вољу када и колико ћу да дрхтим. И зато сам поставила бившем шефу ултиматуум: “Или ми сместа исплатите заостале триипомесечне плате, плус камату, ил ћу да вас оцинкарим код супруге и испричам јој оно што од ње кријете, да је варате са секретарицом Радодајком!”. И замислите “скот” одма пристане. Исплати ме до последње паре. Отад му више у радњу не улазим. Али о томе сам већ писала, само хтедох надовезати да је зима прави разлог моје беганије из родног ми града. А и та силна ловијана коју сам фајтом од бившег шефа отела је јакако потпомогла одлуци да одем негде где је топлије на неко време.

На тераси хотела без звездица али са погледом на прелепу пучину и обалу обасуту палмама и разним прелепим раскошно расцветаним грмовима. Шта ће ми кој мој толико звездица! Ова једна је довољна. А она, пржи ли пржи изнад мог сламеног панамског шеширића. Рекох већ цујкам кубански рум стар петнаест лета и то пур. Без примеса и додатака било чега, онако како то овде чине искусне старе Кубанке. Замислите и оне га пију и густирају на исти начин као и ми Срби нашу мученицу. Из мале чашице, нерасхлађену и неублажену - онако природну и чисту како је сам Бог дао. Пицакју на тенане и све срк по срк. Уверише ме да уз слану воду само рум иде. Ништа друго. Добро и добра риба може да прође. Е па сад... ни ја нисам баш риба са костима... хе-хе-хе... ипак сам позор! Овде многи тамнопути риболовци обожавају белопуту рибу. Сва моја срећа да сам ја црвенокоса. А црвенперке су им велика непознаница – мсм још немају адекватан мамац за њи. Да, да, Red's A Dangerous Colour!
Не знам али док пливам у смарагдно-плавој води увек кад из ње изроним прво помислим како је сада на улицама мог завејаног града. И одма опет зароним и гњурам под водом и узалудно тражим да спазим каког познатог дунавског сома којих уствари овде и не може бити.

После сам набасала на чопор младих вукова који ме одмах прихватише као да смо од исте сисе сисали. Рекоше идемо да кротимо таласе. Ако желиш пођи с нама. Нешто ми било досадило да сама светом лунзарам и ја рекох "Wine Not“ и кретох за њима. Била сам једина вучица међу њима. Ево и неколико фотке које је усликала Лоли a lovely girl и прва цура алфа вукчета Симе као доказ јел, да све стварно издогађало, то са даскама и таласима.

Ајд сад... сестра Лоли није уватила комплет друштво једном сликом, ал нема везе.

Ово је Сима звани “Делфин” - Лолин дечко. Штета што Лоли није имала више стрпљења па да увати у кадар Симу у оном моменту кад га је подивљали талас збацио са себе и џилитнуо у ваздух, а Сима искористио то да изведе несвакидашњу акробацију једним двоструким “салто мортале у лету”.

На последњој слички сам ја ~ само што овде нисам Црвенперка. Свеједно била сам једина вучица међу млађаним вуковима. И док мантрам: ха-два-о, ха-два-о, пијеш воду као во, ал је слано... не трза риба нићиво…

Драгићи била сам позвана сутрадан да идем на пецање баркицом које је изнајмило
новостечено друштво. И кренемо раним јутро ка погодном место за пецање. Таласали се ми по мрклом мраку па добрих сат времена до тамо. Кад се укотвисмо тутнуше ми у руку пецарошки штап и показаше како да завитлам удицу с мамцем у океан. Из неког десетог покушаја укапирам како то иде и забацим удицу у воду. На крају, после многобројних хистеричних и пренагљених цимања штапа ја на удици имадох комадишку од рибе. Повуци-потегни цимали смо се риба и ја, а ниједна се није дала. Ја не хтедох да се избламирам пред друштвом, а њој је било стало за свој рибљи животић и тако бориле се ми до подне која ће коју да надвлада. И некако кад је сунце најјаче запекло риба изгуби на мотивацији и предаде се и ја је извукох у баркицу. Беше то једна велика црвена рибетина јако буљавих очију. Капиталац. Види, ево оволика - ширим руке колико год могу. Нисам смела да је скинем са удице, него ми поможе један окорели риболовац. Чова јој одма скрати муке једним карате ударцем руком у главу, извади утробу и баци је на лед. Јеботе по први пут убих нешто живо. Савест ме још увек гризе и осећам се бедно због тога. Сад схватам домороце који одају част и поштовање жртви церемонијом која се изражава кроз игру и песму. Ту рибу нисам ни окусила.

-/-

За сада толико драгићи моји. Имала би што-шта још да вам са овог путешествија дочарам и опишем, али сад стварно морам прекинути куцкање због великог облачног ковитлаца који нам се на рути лета испречио и прети нам још жешћим ваздушним турбуленцијама које нећемо моћи избећи. Ћаос и љубим вас до следећег јављања.