Бабац

Наша певачица-лепо пева, јер има диван глас, ал‘ народу појење довољно није. Он тражи да види гаћице и леп стас. Па јесте, само немој случајно да то чује баба Соња - биће белаја. Моја комшиница госпођица Соња обожава њи'ове песме. Страва, страва, страва колико их обожава! Соња, иако страњски не разуме ипак редовно ги слуша. Да, да, да, не разуме страњски јер, она је сњег лањски; о да, о да, да, она је снег лањски. А пази, кад ме бакутан опази и схватим да је бежанија узалуд, укипим се ко мало дете кад уради велики посао. Бакута кораком брзим ми приђе па ће да рече: - "Тиии квероланту... you have to dance!" Ја штаћу, упуђен сам; ни ја страњски не знам! А из мисли неких туробних тргнут, испрепадан, грозничаво почињем по стропу да тражим излаз. Брате као да је отуда требао да налети с решењем Деда Мраз. После неког времена, идиотског зевања у плафон на памет ми падне страва фазон, да Соњи на то њено рутаво бабско уво подвриснем: - "Бабоооо, заболе ме за њи'ове песме!!!" И мисиш да се шта штрецнула Соња због моје дреке? Ма јооок! Само се на мене пулсивно брецнула: ПАНКЕРУ ЈЕДАН!!, а крештави ехо стаде да одјекује, прво спратом сукобишта, па се рашири по целој згради и даље, до дворишта. Јече ехом спратови, дрмају се зидови. Људи онако неспремни на овако нешто, на поремећај кућног реда и мира, како ко, а неко само у пижами. Чика Љуба управо је био испод туша сад радознао шта се то на спрату изнад њега збива заборавио да узме убрус и стоји у ходнику босоног с` китицом у пенушавој локвици. Тета Мица (добра риба!) изашла неуређена пред врата; са два виклера која се до пола одвила и преко очију пала, у белим папучама и једном ногом у вратима из предустожности да јој се пред носом на промаји не залупе. Поред њених лепо извајаних дугих ногица стоји и њена издресирана мезимица (како би могло другачије бити него исто бела!) изандулирана пудлица. И једна и друга на горе провирују. Само је пудлица нешто мање унезверена од газдарице.
А онда еристичар настави: - “Боже, шта сам ја доживела... куку мене под старе дане шта ме снађе, да ми се на спрату закоте асоцијални панкери! - Уфффф... придошлице белосветцке, СЕЉАЧИНЕ !! ... На ево ти! И бакута ми пружи гестом културног тренда у нашој згради – киту пластичног цвећа! За киту се по мом укусу код нас пребрзо посеже и иде далеко до у саму крајност откопчавања шлица. За сваку маленкост одма се узвраћа нуткањем ките у најјефтинијој форми пластичног цвећа. У злу не требало толико је практично то пластично да може некоме да послужи и за сахрану - мислим да се нађе при руци у случају ако неко из комшилука изненада рикне. Реко, полако бабо! Поклони ту китицу некоме твом од родбине. Ја сам алергичан на цвеће. И тедох још ову напету и заоштрену ситуацију и провокацију да преокренем у безазлену шалу па у том смислу додах следеће: - Не значи "драга моја” ако смо са истог спрата да аутоматски морамо да лајкујемо исти хит. Укуси су различити... Де, нека ти буде, бабо бре, по твоме. - Ето, песма је стварно “хит”!

 

 - Умукни и устукни - Чибе тамо! Све што изустиш је BOOLSHEET!, засикта Соња.

Мислим види, баба ипак зна страњски иако је снег лањски! Устукнем малце уназад пред налетом разјарене бакуте Соње, па је гледам са сигурне дистанце: Из њених очију сева мржња. Из аждаје сукља ватра. Могао бих је због тога стумбати низ степенице, ал немам то срце. Нисам од те сорте нељудске. Нити сам кретен нити фукара иако ми лепи најпогрдније епитетске смицалице. Гледам је и би ми је жао иако није сувеслач мог тима већ неважан сувишак. Елем, би ми је жао због њеног ниског нивоа, који јој био пао скроз на скроз и аргументација сходних њеном оскудном речнику и вређања без осмишљене стратегије; таман помислим удариће с преда атак, па да поставим адекватан гард оно јок! Мучки по хајдучки - с леђа бре Жико фајтује бабац.