Бора

Прелиставам ожутеле трошне новине које су после једног века тамничења проведеног у мраку и мемли у ћошку дединог подрума мојом руком изнете на светло дана. Прелиставам давно прошла збивања из наших крајева пре него што тај свет који се урушио бацим у ватру. Некада, кад сам још био дете чешће смо долазили код баке и деке на село. И тамо у дворишту, под великом крошњом цифоре, седели за великим дрвеним столом прекривеним својеручним везом бака Милице, окупљали. Ја би се обично сладио њеном лимунадом и салчићима, а тата и деда су уз мезе обавезно досипавали из бокала дедину "смедеревку" и ћутке пијуцкали. Док су "мушки" седели под цифором, мати и бака су обично проводиле време у летњој кујни. То наше двориште је било толико велико да сам се пар пута у гаће укакио пре него сам и стигао до нужника.
Сећам се, држећи ме на колену деда је руком прелазио двориште са пуно засађених стабала разног воћа великом поцигланом стазом прекривено виновом лозом а од које се рачвале мање стазице ка алејама препуним разног поврћа и цвећа. Све ово што видиш синко деда ће једнога дана преписати теби. Нисам био сигуран шта он мисли са тим "преписивањем", мада сам већ ишао у први разред основне школе, али сам важно климао главом гледајући деду право у очи док је беседио. Једном сам пошао за њим у његову собу; залазио сам ја у "његову" соби више пута али, ово ми се баш упрегло у сеђање: Деда је са зида скинуо ловачку пушку и сео за сто. Из ладице је извадио прибор за чишћење и стао да расклапа и чисти оружје. Чекао сам да ми да знак да и ја седнем. Потрајало је то. Ћутали смо. Деда је с пажњом загледао да где није заборавио да очисти. Поново склопио пушку, устао и закачио је у пушкарницу. Управо смо били излазили из "његове" собе кад се деда окренуо и пошао назад ка место с пушком. Дохватио је пушку и заграбио пуну шаку патрона са сачмом. Уз "ајмо" кренусмо у двориште. Кад смо стигли пред велики пласт деда узе једну балу сена и усправио је. Одмакли смо се од ње неколико корака а онда је он напунио пушку и дао ми је у руке. Пушка је била прилично тешка и једва да би цев могао да подигнем од земље да ми Бора при томе није помогао. Рекао је суво да чврсто стиснем кундак на раме, јер пушка оће да трза кад опали - и, да не затворам очи док нишаним. Нишанио сам у балу сена а колена ми дрхтала док сам чекао да падне дедина команда "пали!". У ушима ми брујало од праска пушке док сам гледао оборену балу сена напуњену сачмом. Нисам марио због зујања у ушима а био пресрећан што ме трзање пушке није бацило на гузицу. Тако ваља сине - говорио је деда видно задовољан што сам "погодио" док је из мојих руку узимао пушку. Ово је била лекција за недај боже. Очито је Бора желео да схватим озбиљност одговорности коју ћу кад одрастем, као глава куће, морати да преузмем у одбрани свога дома, породице и поседа које ће ми у наслеђе оставити.