Чукара

Замакла жена погрбљена
Корачај њен у пртини и поштап један застао.
Крај пута јецај у тишини.
Лице, у црну копрен завијено, уцвељен поглед упрт у брег.

Дође опет још један снег.

Вијугав путић, њива и луг и дечак журан
уз брдо санке вуче о канап дуг и сваки час
диже главу и загледа се у брег.
Тамо горе је друштво весело, цика и громак смех.
Добар залет санкама па смео спуст низ стрми брег.
Фијук ветра а у очима суза весела, по лицу пршти снег.
Застао дах од прпе, чуда и лета јуначком срцу не смета.
И јуре низ Чукару санке и Срећа, и њена бојазан због детета
што сваким часом треба да прелети преко невидљивог смета.

Дође опет још један снег.

Навру сећања на минули збег.
Колона што се увија у болу,
у душу убијена, и вуче на југ.
Тужан призор и језив мук - безнадежан видокруг.
Опет види давну јаву а кобну судбину...
Жућу, што је пољем појурио за нечим.
И сина веселог како трчи за њим.
Малу ногу сталу на мину...
Бљесак.
Прасак! Стао дах и тајац.
Метеж и лелек и језив врисак материн.
Ишчупан прамен косе у шакама.
Јецаj и опет рида. Голорука, из њених груди срце кида.
Мрак.
Мрак, се спустио на душу, која сунца више неће.

Корачај застао, опет полако креће...

Данас је брдо пусто. Веселог смеха тамо више нема.
Сама је Чукара стара под белим снегом дрема.