Ћуприја

Од кад за себе знам увек је постајала та ћуприја. Тај дрвени мостић којег је својевремено и мој деда Власта за живота својевољно а увек благовремено поправљао. Увек из бриге да не дај Боже нека заборављена напукла или иструлела греда под којим теретом не попусти. Да неко од мештана или он сам заједно са колима и воловима, и товаром којекаквим не пропадне у Ресаву. Чиними се да је увек била ту уз нас, уз моје претке, та стара ћуприја и са нама делила добро и зло што је дан носио собом. Поздрављала пород, пратила нас кроз безбрижно детињство, живот, и на крају, једног по једног, кад је за то дошло време, испраћала на задњи пут, уз ожалошћену поворку што се тихо и полако вукла ка оближњем брежуљку, гробљу. Та ћуприја на Ресави која је повезивала наше село, мој дом, са питомим воћњацима и виноградима на обронцима брда Височице и оном другом страном плодне равнице са житним пољима, луговима, појатама где пландује сита стока, био је у мом детињству у врелим летњим данима центар света. Са ње сам нагнувши се кроз браник, са страхопоштовањем и вртоглавицом гледао доле у зелену воду. По вазда бацао сламчице замишљајући да су пароброди, којима ја кормилам и погађао где ћемо се зауставити, код које врбе пристати. После, кад сам мало порастао и био примљен у сеоску банду "горњемалаша" уз све почасти. А тај пријем пре свега био обележен неизбежним ратничким ритуалом крвног побратимљења са поглавицом клана Јоцом Великим, засецањем палца рђавим калемаром. И отад смео да присуствујем летњим херојским подвизима оних старијих сабораца: скакања у воду са ћуприје - наравски на ноге. У то време још нисам био вичан пливању чак ни «кучећим» стилом, који беше предуслов приступа лиги пливача «Џони Вајсмилер». Те ми и поред силних молби, преклињања и ситних услуга које сам за њих чинио, никако нису допуштали да уђем у воду дубље од колена. Увек сам морао да чувам стражу и хрпицу скинутих гаћа и мајица, док су се они голишави праћакали по «опасној» Ресави.

-/-
Касније, неког давног јулског поподнева, кад ме моји са њиве послаше да им од куће донесем неку заборављену ствар, прођох опет преко ћуприје. Застадох мало крај браника и погледах у воду. Као и пре заврте ми се у глави, али ја одлучих да скочим са ћуприје у Ресаву, па шта буде. Брзо сам скинуо мајицу, провукао се кроз браник и стао на ивицу греде. Рукама држећи се за браник гледао сам у понор од неких два метара, у тамнозелену дубоку воду. Дрхтао сам целим телом од страха, од узбуђења. Зажмурео сам и почео да одбројавам од десет, девет, ..., три, дваааа, јееееедан и пустио руке. Отиснуо се од греде и полетео...
По први пут у свом младом животу осетих нешто неописиво лепо, нешто, што ћу тек касније схватити као слободу. Летео сам, летео, док ми је срце било тако јако у грудима да сам се сваким његовим откуцајем, чини ми се заносио у ваздуху, и падао у цик-цак линији ка води. А потом брзином муње улетео у увек хладну реку. Све дубље и дубље продирао кроз воду у мрачну дубину. Ни сам више незнам како, пропадање се нагло прекинуло дотакавши ногама дно. Отиснувши се снажно ногама полетех назад из хладног мрака грабећи «кучећи» ка површини и обали.
-/-
Бришем ознојено чело, после последње измењене греде на ћуприји и задовољан потежем добар гутљај хладне воде из флаше заваћене из нашег бунара. После толиких година проведених по белом свету ево ме најзад опет ту на својој ћуприји. Опет сам ту, кући.