Ћутња

 

Да, ја сам ћутљив - oд малена ћутим. Не, нисам нем! Само не волим да причам, а и што би и коме? Данас је свет презаузет собом. И он ћути. Кад у парку на клупи седе супружници они ћуте свако за себе. У кафићу исто, док лењо испијају кафу заљубљени ћуте и зевају наоколо. Траже спас у некоме познатом, чекају да га позову за њихов сто. Групно ћуте и они на семафору док чекају да се упали зелено. У ауту, док возим, ћутим. Не ћуте сви. Покоји истури главу кроз прозор и псује. Ја ћутим. Ћути и комшиница у лифту, незгодно јој је што је видим у пењоару са виклерима. И мени је незгодно па решим да заћутим. И млада жена ћути иако добро зна да је муж већ месецима вара са Наталијом. Ћути а сав фруст преноси на повећи месарски нож. Диже га у висину рамена па онда снажним, брзим покретима ситни црни лук, и цмиздри. Ал ћути. Ћути и он за столом. Седи и посматра је немо не знајући што да јој каже. Док гледамо ТВ жена наређује да ћутим, јер управо прати тему. Куд ћу, морам остати крај ње и зато заћутим. Хм, ћуте и запањени родитељи кад њихова јединица ипак мора поновити разред. -Не држи придике матори него дај лову - наређује срећица. Ћутим и дајем муком зарађен новац којег ће вечерас безразложно онако само: "има-се-може-се" спискати. А оно, моје једино са ловијаном журно нестаје у мрачном ходнику пуна ћутње. Ни хвала, а камоли пољубац у образ. Ћутим и гледам како од таванице опада малтер после силовитог трескања улазних врата промајом. Ћутим и купим делове таванице са паркета. Кад би хтео нешто казати, не стижем, јер увек некоме баш тада на памет пада иста мисао и морам ћутати да тај исприча то што сам ја хтео рећи.