Пред монитором данас и сутра,
до самог краја, ко га зна
У руци држи један цветак и смешане мисли,
куда са њим?..
Коме да га пружи. Коме га да?
На наду ослоњен ко на штап,
зури у екран што трепери и
флута собичак замрачени.
Друштво му прави сенка аветна,
к’о да је његов млађи брат.
Низ зид клизне рука ледна и
сажаљиво мрзне му врат.
И дуго стоје он, сенка и
празнина као бреме
док цветак истодобно вене.