Дан толеранције

Врбовање пијуна све у маниру здравог дуализма духа и материје који ће ми, надам се, подићи "пале" хормоне среће.

Јутрос за добро расположење нови слоган: "Ко игра шах, њему просто не може да будне досадно". Што рекох не порекох, но и сама кретох симултанку „један на један, на једну таблу“. Потезом очистим сто после доручка. На сто поставим дрвену шаховску таблу. На њу поређам све фигуре и црне и беле; по том питању ја не правим разлике, врло сам толерантна. А као прави изданак умне игре, наклоњена сам ка комбинацијама и талентована брзопотезна играчица поставим и шаховски сат; она друга ја брзопотезицу не воли, ал брига ме за њу. Дајем себи предност. То радим њој за инат. Поређам две столице; по једну са обе стране табле. Са друге стране остављам места за кибицере опречног мишљења; њих не могу да замислим око себе да седу. Започнем игру и повучем први потез белим фигурама, па штопирам време. Док штоперица чука - а за потез јој ја одредила лимит од 5 секунде - пресађујем се на другу страну табле. Mало је тесно: плакар, сто, фриз а између свега тога још и ја. Гурам гузом фриз а беда се не да! Ал у фазону "кад гости нису бесни, ни кућа није тесна", увучем тибу и провлачим се миц-по-миц да ми фигуре са табле не попадају, а у истом ко лукс пазим да заставица не падне. Попнем се на столицу и станем да кружим малим прстом десног стопала док анализирам из потпуно другог угла противнички потез. Мућкам главом мућкам... и закључим да у главу ништа ми не бућка. Само осећам како по челу пузи светлећа реклама: "Шах увећава менталну активност и тако помаже против деменције ~ шах одлаже старење мозга!". Фајт у току пун је логике а ја сам у дилеми за чије гаје бубрегаре да се одлучим? Да ли за моје, наше, или мојењене, да навијам? И сад буди фахман и по правом пресеци. Неудобно ми је кад сама над собом осетим самилост и зато идем у директну конфронтацију и дуелирање са оном другом "замајаном" мене. И кренем провокацијом на родбину: госпођице крајње је време да се откравиш и спустиш ту фигуру што држиш у руци негде на таблу. Трудим се да не погрешим. Коначно, "на фала укурц", донесем одлуку да је баш тај "цуг" који повлачим, макси. А веома ми је важно да победим. А кад изгубим, онда ми је мало жао што нисам победила. Опет мислим, ако си дала све од себе, то ти дође као да си победила, само ти мање значи. Данас је дан толеранције тешим се. И зато код ове партије, коју играм, за мене важи девиза: "Џак пара није цифра да се мајстор заврбује и отпочету партију батали! Ни магаре бре не жели, за ту сићу, да буде голодупо и везано за тополу у предвечерје кад комарци коло заиграду крај реке Мораве. Ипак немо се прерано "бусамо у груди", још увек пацер у шкрипцу пада на изакану смицалицу и у очају прибегава деформисању пешачке структуре на шаховској табли. Прво жртвује пешаке и шаље у ватру не би ли у узмаку сачувао д'упе краљу.

Вежбајмо мозак - играјмо шах!