Ђак

Наша школа је лепа - најлепша у село.
На два је спрата и окречена у бело.
А добила је и нов црвени кров.
Наш школски домар је стар.
Име смо му дали: чика Пера Гусар.
Једно му око покривено, а опет на њега види
кад чворугу опичим Главоњи,
у нашем школском кругу.

Наша школа има три кестена у ред.
Од првог, до другог и трећег, требаће
по корака десет, ал већег.
Старија брате су од мога деде и тате!
Моја нана каже како је давно некада
у гранама кестења живео див Гранаш.
И само је он могао стабла кестенова
рукама д' обгрли, синко да знаш!

Наша учионица је на тавану.
Клупа моја је уз косу страну.
Изнад ње, плава дебела греда,
у рици, једна сломљена креда.
Учионица има велики прозор.
Кроз њега видим небо и дебелу грану.
На њу седи тај див Гранаш, неустрашив баш.
Учимо барабар колико су два и два
и како се пише велико и мало слово а.
Кад неко наглас задиркује: "Уааа, свезналица!"
Ја нагло скочим и вриснем "Па штааааА!!!"
У очима суза навре, ал' не од једа
што пакосно неко вређа из задњег реда.
Већ крива је свему ова глупа греда
и моја чутура заборавна, о греду што треска
ошишана. И та чворуга већ трећа,
што нараста ко... ко, крофна повећа.