Дописница

 

 

Усавршили смо се ми. Данас нам пошта стиже без поштара ~ путем имејла. Ипак једно се суштински није променило када је у питању преносива зараза. Превентива је била и остала детаљно прање руку после руковања. Нажалост и мејл може да буде инфективан ако није ваљано кодиран. Ех, како брзо минуше та стара добра времена када се и усамљеним уседелицама пружала шанса да и оне буду редовно посећиване. Данас „јаднице“ узалуд покушавају да ступе у контак са поштаром који се ретко кад среће у реону а камоли пред њиховом зградом. Да ли се још ко присећа оних зеленкасто-жуто-сивих или белих дописница од танког картона, са које је свакоме било доступно да прочита њен садржај? У стара добра времена није постајала бојазан од злоупотребе информација. Углавном је слато краће обавештење о нечему важном, сажето у два, три реда али обавезно крупнијим словима, тако да се пружала шанса и онима са слабијим видом да прочитају "то" што је на карти писало.

Ево једне дописнице са садржајем коју је моја бака Негослава из вароши слала свом другом мужу а мом деки Негославу половином прошлога века.
-Еј, ћао! Ево стигла сам здрава и читава, Богу хвала. На путу није било сметњи нити застоја. Пошто ме у заказано време и на заказано место нико није сачекао, одсела сам у једином хотелу у месту. Имала сам срећу и уз напојницу, "на фињака", од рецепционара испосредујем доделу "једине" празне собе и то да не верујеш: у сутерену. Као што знаш овде се нећу задржавати дуго, па ми не смета што је купатило и тоалет заједнички за све госте хотела; навикла сам ја да стојим и чекам у редовима. Иначе овде је лепо време, сунчано је и топло, право пролеће. Недостајеш ми.
Твоја ја.

ПС: Враћам се Ћиром у понедељак двадесетседмог о.м. Оћеш ли ме сачекати?

([^_^]) Canned Heat - On The Road Again