Дух прошлости

Да човек не поверује!

Овде, на крају света, у полицама трошне трафике, још држе дуван из 50-тих година прошлога века.

 

Има ту покоја још преостала пакла Мораве, Ибра, Зете, Драве, Нишаве... - цигарета којих се ретко ко још сећа.

 

Мада сам непушач опет не одолих а да не купим пакло старог Ибра без филтера – исти онакав какав је пушио, некада давно, мој покојни деда Јозо.

Као да је јуче било, сећам се, да ме је малога слао код кума Стипа по пакло цигарета без филтера и то на вересију. Са његове климаве столице позивао ме пожутелим кажипрстом да приђем ближе. Послушан стао би у ставу мирно пред деда Јозу, а он би шапатом, да не чује мати, али са строгошћу у гласу која не трпи приговор, озбиљно наредио: "Јоцика одма отрчи у место до Стипа. Ибар да ми купиш!“. Наравно, наређење се тада одмах извршавало и ја одмах отрчах у место. А до тамо, драги моји, имало је да се пешачи једно пре подне. Бар се мени, тада детету, тако чинило то маратонско пешачење до трафике.
Мој отац и дан-данас тврди да је Стипо, у време комунизма, био дисидент у илегали и окорели капиталиста. А деда Јозо је Стипи гледао кроз прсте због родбинских односа и кредита који је код кума уживао и због тога толерисао његове капиталистичке махинације, попут легалног држања трафике и кафане у месту. За оца довољно да се одрекне партијске књижице.

Никада нисам смео да отворим дедино пакло Ибра, а сврбели су ме прсти... Данас, први пут усудим се пакло да отворим. Али у паклици није било цигарета, него се из рупе ћошка од паклице полако почео дизати густ дувански дим и стаде преображавати у обличје покојнога деда Јозе у елегантном белом оделу.

- Три жеље бом ти испунил драги мој Јоцика. -Реци које жеље имаш?

Онако изненађен какав сам био седох на прву клупу да се саберем од фраса. Деда Јозо седе крај мене, гледа ме и чека шта ћу зажелети. У то време мислио сам да имам све. Добро, Сањицу још нисам успео да филмски пољубим, али ево, указује се прилика да се и то оствари преко сабласног Jозе. Брзоплето тедох да изустим да желим да нам се он врати, али на сву срећу присетим се на време свих оних препешачених километара по киши, зими и врућини, и одустадох. Реко слушај духу: Ја желим да једном већ одрастем и молим те за једну Ибар пљугу - запаљену. Оћу да је наменим мом покојном деди Јози.

И би како сам пожелео. Сањица и ја смо одједном "сазрели" за филмски кис. А и Ибар пљуга, иако не стварно у мојој глави сагорева на спомен-плочи Јозиној.