Дуниа

Држим у руци насумице извучену слику из гомиле фотографија одложених у картонску кутију од старки и враћам се у оно време што је ухваћено на изгужваној фотографији.

Гледам пред ногу, ваљда да не загазим у усликану рупетину на трошном плочнику. Задржавам поглед на ожутелом делу слике, где се једва видно оцртава избледела контура накривљене ограде порте црквице поред које мора да сам пролазила. Сећам се само да сам одмах, по скретању за углом, уочила како ме иритира лева патика учесталим забацивањем у страну. Чуди ме, јер до тад није правила те пиздарије. Идем и ћутим, а у себи кувам док она ландара ли ландара око стопала ми. Ја намћор нећу да попустим, а она, приморава ме да се сагнем и заврћем је у нормалу. На крају потпуно изгубим контролу над собом и раздерем се на њу на сред улице да сви пролазници чују: "Патико мори уразуми се, не може се назад бре!" Ал не зарезује ме старка и наставља да тврдоглавише и тера по своме. Окреће се народ за нама. Блам ме је, па се суздржавам и кренем да је мало игноришем. Избегавам погледе пролазника. Правим се каобајаги да их не видим.

Гледам пред ногу на излокан плочник и избегавам да загазим у црну рупетину што се испред мене нацртала да ми напакости. Срђан тврди да још нисмо стигли у близину црних рупа. Каже, само зна да и' има колко оћеш у Свемиру. Ej, Свемиру асоцијативно те повезујем с топлом собом: Ватра пуцкета, ја ушушкана испод дуње а кроз прозор тамна ноћца и звезде на дохват руке. Мени је као жао да их берем и ређам једну поред друге на ормар, поред тегли са слатком. А мрзи ме и да устајем те их само посматрам и бројим све док ми очни капци од толике лепоте не постану тешки и коначно упловим у море тишине. Да. Свемир ми је много мирнији од Васионе. Не знам зашто? - Ваљда због свег мира тамо, зато ваљда. Кажем ја Срђану - није истина бре, рупчага црних што опасно зјапе има и овде доле. Само што за њи' нико не мари. Ваљда је онима што треба да их закрпе поглед превише усмерен негде високо па их не примећују? Шта знам. Мени и ова рупа предамном изгледа баш опасно и прети ми да сваки час сјебем елегантни ход а можда ме и прогута. Зато пазим куд газим! Нећу да рескирам да спрцам зглоб, уцрним белу патикицу. Имам ја искуства у прескакању свакодневних животних препона, није да немам. Усавршила сам се да прескачем оброке, време од плате до плате која увек касни бар за пола године. А умем и "колеге" да испрескачем. Шефа одељења редовно. На њега имам екстра пик!

Прескоком ескивирам црну рупу, штипнем се за трбу да се уверим јесам ли је прескочила. Јеси цуро, добро је. А на ћошку је опет ћошак од улице. Сећам се тамо је после првог рата посађен био нови биоскоп од тадашње младежи прозван: "Ватажа на слепо". Гледам пред ногу док корачам ... Мсм, нисам се свесно упутила 'амо. Ал' кад сам већ ту, реко да се не враћам. Оће да се избаксузира а са црним рупама, не би да се зезам. Ништа да рескирам. Реко, нека, кад сам већ ту да завирим шта има ново тамо иза ћошка. Који ги знаје који фрас те чека иза ћошка? Можда се деси чудо и неко ти понуди бесплатну биоскопску карту. И зашла сам ја за ћошак. Кад оћеш - мућак! Одма ми је он препречио пут. Стао пред мене, унео ми се у лице запрепашћено и нагло реко "Бууу Дуниа!" с мирисом од ситносецканог црног лука. И ја шта ћу, реко ајд сад си се пресекла ~~~ и испрепадана вриснух: "Ијууу!". Он, блесан стаде да се увија од смеха. Пред нос ми млатара картама за представу што само није отпочела. И објашњава да је купио две, екстра за нас. Хм - аха - хм - аха, мсм и покушавам да изврдавам... нећу да узмем карту за први ред. Кажем: Ја још нисам стигла. Касним. Врти главом, смеје се и даље нутка карту уз обећање да ће бити фин! Куне се да неће као задњи пут правити срање. Обећава седеће са моје десне стране ако ми то нешто значи. Реко, нека фала! Колико пута још требам да ти кажем да још нисам стигла. Да сам нека друга а не Дуниа. Нека друга, само слична мени случајно овуда прошла... Звоца.
А и није ми баш ни до кина. А он, навалио да смара. Они мени карту нутка, ја му руку назад гуркам. Он, смарач и даље смара. И шта ћу, гледа народ - попустим. Уђемо у раскошну биоскопску салу. Седнемо у први ред пред бину а велико бело платно само што нас није поклопило. Он одржи реч и седне до мене с праве, леве стране. Каже за сваки случај да ми је ближе срцу. Утулише светло - отпоче реклама ...

Стара пословица каже: Цури којој патика оће да закомпликује девојачки живот, будући муж неће бити веран.

 

 

([^_^]) Aleksandar Aca Šišić - Ciganski orijent