Дворац

Присетих се да у мојој глави, поред осталог, постоји још и позамашан простор на куб, што је дуже време без употребе. Помислих, штета и греота је, да га вата и изеда паучина док стоји запарложен, а осим тога безкористан само ми арчи животну енергију. Него реших што пре да се курталишем пасивног стања у мојој глави и преуредим ентеријер мождани.

Својом даровитом маштом створићу у њега помпезан дворац: "borgo delle ninfe", са пространим зеленим комплексом, парком и великом шумом. Засадићу ја ту разноразно дрвеће маштом донето са свих страна света. Као у стара времена дрвећу ћу доделити богове Старих Словена. Тако ћу храст даривати праведном Перуну. Липу богињи Лади. Дароваћу и остале богове: Сварога, Дажбога, Велеса, Весну, Живу и остале. Посадићу их на местима која одговарају њиховом значају.  Шуму ћу настанити разноврсном фауном из бајки и трик филмова.
Парк ћу испресецати сеновитим путићима, оивичити их ниским бршљенастим глогом и дивљим ружама. На више места ћу поставити веће и мање пропланке са сочном травом из које ће кад-кад извирити радознала, ал увек на опрезу глава зеца или срндаћа.
Биће то дворац са алејама предивног мирисног цвећа. Ареал са безброј поточића и по којим језерцетом, која ће водом пунити поточићи и опет, као истока, даље мирно и без журбе кривудати парком. На свом путу се изненадно обрушавати у виду бучних водопада, па даље тећи у облику водених каскада. Ток воде, који живот даје и освежење у врелим летњим данима. Неопходан да напоји жедну фауну и флору.

Једном ћу на том месту, у неко касно лето, за време док парком шетам, можда доживети да преко моје главе прелети јато младих, неискусних, дивљих гусака. Знам да оне, у то време, сваке године тренирају летење и безбедно атерирање неискусним младунцима.
Можда ћу због неочекиване појаве бити изненађена и мало збуњена, а гуске преплашене, јер сам им се испречила на путу. У такој ситуацији младе гуске неће знати куда са собом у бришућем лету и једва ће некако успети да прелете преко моје главе, педаљ шаке ниско. Вероватно ће ме узбуђене љутим гакањем укоравати што им се на путу испречих.
...

Знам замисао моја не може бити толико савршена. Да неочекивано не искрсне покоји проблем којег сам у креацији предвидела, иако сам благовремено означила посед знаковима: "Пажња приватни посед. Забрањен улаз за непозване госте!". Увек ће се наћи нека примитивна џукела на ебајсу у пратњи бар једног ловачког пса без поводца и дрзнуће се да уђе у мој парк без пропуснице. А онда ће необуздани пси пројурити, дигнути прашину и узбунити дивљач. За час ће наглавачке преокренути савршену идилу и мир у неред. А пас или пси са природним нагоном ће неконтролисани јурнути за дивљим животињама које не могу стићи. Направиће само дар-мар по парку. Не! Понека необазрива двоножна џукела, навикнута на неред, неће бацити испијену лименку енерџи-дринка у оближњу корпу за ту сврху, већ је фрља у први жбун. О очувању чисте околине никад чуо није. Навикао тако да се понаша од малена код куће, па му дође сасвим нормално, на најједноставнији начин, "по мајмунски", да се курталише више непотребне повратне амбалаже. Јер, примарно важно му је да задовољи своје примитивне нагоне. Али ова лепота није његова. Моја је! Ја сам је осмислила за себе и за оне посетиоце који знају дискретно да уживају у томе. Не ометајући флору и фауну на том месту. Постоје други паркови где је то дозвољено, овде није!

Само да знате.