На траву седим а покрај мене лежи мој пас Жућко. Дахће док нам потиљак и леђа пријатно греје јесење сунце. Погледом сам фокусиран за јабуково дрво повијених грана од силне тешких плодова. Чекамо да опадне још која јабука, па кредом да оверим цртом по старој црвоточној тараби, евиденције ради. - Преродила је, кажем керу док га милујем по глави. Жућко ме гледа у очи, па зацвили. Заврпољи се... На сто је мука, јер и он чека да се већ једном од гране откине зрела јабука. Сваки мој покрет Жућко прати и спреман је у трену да скочи и појури за баченим парчетом дрвета. А ја, уместо дрво да бацим, подижем руку и прстом показујем у правцу испред нас. - Види Жућко, у сусрет нам долази неки мицки пас! Појури бре и зграби га!, кажем Жућку ја. А он, та крвлочна њушка, са места се не миче. Само погледа у куцу, па опет блене у мене. Капирам да ниш' не разуме, него скупљених обрва као да ме пита „а зашто, бато?“ и блене у мене. - Ајд иди поцепај га!, поновим још једном, ал` сад мало строже. Жућко куцу скенира (сад мало дуже) а онда стави главу међ ноге и једном шапом покрива очи уместо да скочи. - Стиди се!, укоравам га. „Каква си ми ти јадна крволочна звер! Да знаш од сада више ниси мој кер! и запретим прстом. Жућко опет зацвили, ал' не за дуго, јер ето нам пуфнице беле. Иде она, а испред ње сам Амор и стреле. "Јој што је мишићав и импзантан има стас онај Адонис пас", мисли туфница бела... И мој издерсирани опасан пас, као да те мисли чује, очас устане да прими одапете Аморове стреле и стоји испршен и репом маше док она њему хрли...

А Еве моје нема, па нема.