Губитник
Опазио сам га где стоји крај бунара на уској поцигланој стази доле код старе куће. Држи се једном руком за ограду док другом неконтролисано одмахује само њему познате мисли. А онда резигниран одустаје и спушта ту руку низ тело. Ваљда не може да изиђе на крај са тим што га мучи и једа и глава му онда безвољно клоне на груди. Клати се! Опасно се клати, напредназад. И, таман кад помислих: "Срушиће се!", он се трзне из мамурлука и изненадно бољерећи муњевито направи повећи искорак. Нагло се исправи, диже главу и кочеперно истури прса. Одстоји тако неко време па онда кад ухвати баланс, он опрезно врати ту истурену ногу назад. Сад стоји више раскорачен и мало повијен у коленима. Љуља се, али ипак, колико-толико држи равнотежу. Пијан је. Гледам га, плаче ми се, ал' не могу. Тај призор с њим толико је смешан, да ме иако сам забринут просто нагони на смех. Стид ме је али не могу да одолим, да се суздржим, него морам необуздано да се смејем. Сав у сузама што од смеха, што од бола, јер га опет видим таквог несрећног и пијаног, журно идем, трчим према њему, у жељи да стигнем у прави час, руку да му пружим, дам ослонац. Журим да не одоцним, али, не вреди. На три корака од њега он прави кобну грешку. Пушта ону другу руку којом се све време чврсто држао за ограду бунара и она му самовољно паде низ тело. Зачудо сада се више није љуљао? Видим како диже обе руке у висину појаса и отвора шаке. Исправља се, па онда снажно пљесну дланом о длан. Као да је тим пресудио суморним мислима. Као да је хтео да каже: "Е, сад је зезања доста!". То пљескање га поново избаци из равнотеже, и он стаде изнова, опасно да се клати напред-назад. Гледа у циглу испред себе, ону што до пола штрчи из равни - а цигла га фиксира као богомољка кад мерка жртву. Цео тај призор једва да је трајао секунду-две, али се мени учинио као вечност док сам трчао према њему. Шта ли је само могао мислити у том тренутку? Можда се питао: "Што ме баш та јебена цигла привлачи. Што не нека друга,
мање опасна?". Можда. А можда се присетио оне његове шаљиве: “Све што штрчи треба да се креше!“, можда, ко ће га знати. Видело се да се одупире сили земљине теже што га је вукла ка тој цигли, и то свом снагом бајо. Само да остане на ногама док ја не приђем... Није вредело. Све му се одједаред завртело пред очима и слошило. И пре него што сам успео да га ухватим за ревер, он се као клада стровалио на ту циглу. Крв је шикнула из посекотине на носу. Окренуо сам га на леђа, скинуо мајицу и њоме притиснуо рану. Полако је отворио очи. Те тако топле и драге очи, гледале су ме сада замућене алкохолом. Тихо је упитао: "Синко ти ли си?".
-Ја сам тата, рекао сам. -Не брини сине није то ништа. Сад ћу ја да се дигнем, рекао је утешно, несвестан стања у коме је био.
-/-
То зло са алкохолом почело је одмах после оног великог преврата, који је њему прелио чашу. Кад је држава његово предузеће за буд зашто продала приватнику газда Лучету. А он нови газда у самом старту не чекајући да се супа охлади и радници опасуље се, схвате шта се с' њима збило, одмах је прекројио фирму по свом ћефу - све са једним јединим циљем: Што брже да се обогати. У том ново насталом процесу радикалних измена у свему и свачему, а поготову укидања „вишка“ радних места, многе колеге остадоше тад без посла, на улици. Њега, као стручњака и вођу треће смене у Паланачкој гумари газда Луче задржа још на неко време, јер му је требао. Али као што је ћалац и наслутио, само после неколико недеља одлучи газда да и њега отпусти, са јаловим образложењем: Замерао му и клеветао да је отац премлак у обхођењу са радницима. Да му строгост фали и да је брате предобар. Да не може више да гледа како отац очигледно свесно подржава неефикасан рад. Тата није желео да прави гужву и диже прашину око неправде, која је била учињена њему и његовим колегама. А мало је фалило, па да Лучета ухвати за гушу и да му ишчупа гркљан голим рукама. Приде што ту проклету, похлепну фацу, никада није могао да поднесе - увек му се гадила. Али није, суздржао се. Само је Лучету насамо рекао: „Дабогда имао па немао!“. Отишао је а да за проведено пробно време у новој фирми није добио ни динар.
Недуго затим отац оде у Црну Гору, у неко туристичко место на мору, и запосли се као келнер. После тромесечног боравка тамо, једне вечери, после посла свратио је у Гранд хотел на чашу ладног пива. За баром упознаде прелепу плавушу Тулу. Понудио јој је пиће и друштво. Дама одушевљена његовим галантним комплиментима, раздрагана прихвати и следећу туру пића. После су плесали. Припијених тела клизили су паркетом уз танго. Широм отворених ноздрва као млад ждребац удисао је тај њен заносан парфем помешан знојем који се испаравао са њеног врата. Њено топло тело, и та гола бутина на његовој, доведе мог маторог до тога да заборави ко је и шта је и да код куће има дете и верну жену. Пусти се да га води онај његов необуздан животињски инстинкт, нагон и страст, које никако и никад није могао да укроти и контролише. Безобразно је привукао себи. Тула се није одупирала и више није одвајала од њега. Tолико се била затрескала у црномањастог и стаситог дасу са Космаја. Матори је касније почео да изврдава али кад је схватио да то не пали одлучио се да офира карте и све јој отворено каже. Да је ожењен, и да са Љубинком има сина. Да је све то што се међу њима збило велика грешка, која јел' никако није смела да се догоди. А десила се! И сад нек зна да је само он крив што је завео, искористио! Да је ђубре, и да се каје! Да, јако се каје због свега и кад би могао он би све да врати уназад. После је још молио, ма преклињао Тулу да прекину са тим. Није вредело. Тула, као да није разумела његове речи, а како би Тула је била финкиња. Само му је кажипрстом затварала уста, и љупко шапатом наређивала: "Шшшшш, чути Мила, ја тебе воли!". Мила, ах Мила, шта је друго могао? Чутао је остатак Тулиног боравка на мору. Све тешећи се да ће и то за три недеље да прође, хтела она то или не. Онога дана када је Тула отпутовала, оставила је за њега на хотелској рецепцији авионску карту за Финску, и писмо у коме се захваљује за предивне тренутке проведене с њим и обећала да ће тамо, у Финској, ако хоће за њега наћи посао и средити му радне папире.
По завршетку сезоне мој отац спакова кофер, и само кратко рекао мајци да путује у Финску ради посла. Кад се поново враћа није спомињао, али је зато чврсто обећао да ће се јавити чим буде тамо стигао. Док су летели преко неке блатне баре прелиставао је незаинтересовано часопис којег је извадио из мреже седишта испред себе, све мислећи на Тулу и сусрет са њом. На земљу у коју је управо летео – Финску. Земљу језера и густих шума, сауна, много снега и лепих жена. Недуго затим слетели су. Путници, пресрећни успелим слетањем аплаудрали су пилоту. Запитао се како то да нико не аплаудира и честита шоферу аутобуса, којим се од села до града често возио? Или кад претоварен аутобус народом и пернатом живином ипак без икаквог застоја на путу, брекћући, пристане на станицу. Или кад шофер притисне на дугме у намери да отвори предња врата, а она се лепо отворе, што је редак случај, или не дај Боже откаче се онака провизорно привезана жицом и падну на асфалт заједно са несрећним путником којем се жури да што пре напусти бус. На хелсиншком аеродрому сачекала га обрадована Тула. Изгрлила га и изљубила док су ишли ка излазу а он за собом вукао онај изанђали огроман пун кофер. Сели су у џип и кренули на север. Уз пут му је показала слику њеног плавокосог младића и признала: да је више од годину дана верена за Миику и да се због тога не љути. Још је рекла да ће њих двоје - мислила је на њу и тату, од сада бити само добри пријатељи. Осетио је у њеном гласу одлучност и молбу да разуме новонасталу ситуацију и он само климну главом и без коментара пређе преко тога. Тула је наставила да везе: Да је по народности Саами. Да њени имају огромно крдо ирваса и шта ти ја знам шта још све она њему узпут није испричала. Он је целим путем само климао главом у знак одобравања и ћутао. Две године је мој матори радио за њеног оца у тој пустари од тундре. Осим Туле, њеног маторог и још два типа који су помагали око ирваса, ни једном није срео неко друго лице. За то време слао је редовно новац кући, али није долазио. Писао је да тамо не може дуго да остане. Да је много хладно то поднебље скандинавско и да је немогуће да се уклопи у посао и све друго. Пред сам крај његовог боравка деси се да га један ирвас повреди. Да ли је сад његовом непажњом, проузрокован умором а радило се цео дан без престанка или нечим другим, у сваком случају он прецени снагу ирваса, коме је управо требао да засече три црте на уво. Елем, у тој траљавој акцији, снажна животиња се некако истргла, и уплашена роговима га мунула у ребра и оборила. Одмах су га хеликоптером пребацили у најближу болницу где лекари установише фрактуру три ребра. Недуго потом, само после две недеље опоравка, мој матори се опрости од Туле и њених, и врати назад кући у Србију.
Мајка је била пресрећна да види оца. Уз поломљена ребра Милан је мами донео лепу хаљину плус један предиван Omar Torres-ов златан прстен, са великим рубином. Мени је поклонио неке финске ситнице и обећао нову бициклу. Еј, ја сам тада имао петнаест година! И желео мотор. Али он за то није хтео ни да чује. Донео је тата и нешто уштеђевине са чиме је намеравао да у селу отвори бакалницу. Мама је била одушевљена татином идејом, да отворе нешто своје и да немора више као до сада да иде у друго село по квасац, и остале намирнице. И тако и би. Мој отац и мати отворише малу радњу у којој је било свега. Гледало се да првенствено набаве домаћу робу. Из околине. Иако је у то време такав подухват захтевао више рада моји се нису жалили а отац био више задовољан кад год би шта наше продао. Говорио је да новац мора да се обрће и остане ту код нас. Да ми имамо нешто од тога а не стално други. Да само рад и вера у наше може да нас уздигне и извуче из ове беде. Мештани, па чак и они из суседних села, почеше да навраћају, купују, уверени да чине добро себи и својој околини. Три године је радња лепо ишла и од ње је наша породица могла пристојно да живи. Све до оног проклетог судњег дана кад је у село дошао газда Луче. Чуо је од некога да се тата вратио из иностранства и да му радња иде добро. Намерно је преко пута татине радње отворио велику робну кућу, са свим и свачим. Што каже наш народ "од игле до локомотиве" све је било у њој. Довук'о страну робу, а онда уз плех музику и фрај пиво, у част отварања велелепне радње све буд зашта распродао. Само оцу да науди. И не потраја дуго и ми пропадосмо те отац мораде да затвори дућан. Луче, - кога је мој матори некада давно, док су још били деца, редовно лемао и кињио, па му онда касније кад су одрасли и замомчили се узео и девојку ту срамоту оцу никад није заборавио. Само је чекао погодан тренутак да му се освети. Да му вишеструко врати за све. Да га потпуно сломи и докусури. Да га уништи.
мање опасна?". Можда. А можда се присетио оне његове шаљиве: “Све што штрчи треба да се креше!“, можда, ко ће га знати. Видело се да се одупире сили земљине теже што га је вукла ка тој цигли, и то свом снагом бајо. Само да остане на ногама док ја не приђем... Није вредело. Све му се одједаред завртело пред очима и слошило. И пре него што сам успео да га ухватим за ревер, он се као клада стровалио на ту циглу. Крв је шикнула из посекотине на носу. Окренуо сам га на леђа, скинуо мајицу и њоме притиснуо рану. Полако је отворио очи. Те тако топле и драге очи, гледале су ме сада замућене алкохолом. Тихо је упитао: "Синко ти ли си?".
-Ја сам тата, рекао сам. -Не брини сине није то ништа. Сад ћу ја да се дигнем, рекао је утешно, несвестан стања у коме је био.
-/-
То зло са алкохолом почело је одмах после оног великог преврата, који је њему прелио чашу. Кад је држава његово предузеће за буд зашто продала приватнику газда Лучету. А он нови газда у самом старту не чекајући да се супа охлади и радници опасуље се, схвате шта се с' њима збило, одмах је прекројио фирму по свом ћефу - све са једним јединим циљем: Што брже да се обогати. У том ново насталом процесу радикалних измена у свему и свачему, а поготову укидања „вишка“ радних места, многе колеге остадоше тад без посла, на улици. Њега, као стручњака и вођу треће смене у Паланачкој гумари газда Луче задржа још на неко време, јер му је требао. Али као што је ћалац и наслутио, само после неколико недеља одлучи газда да и њега отпусти, са јаловим образложењем: Замерао му и клеветао да је отац премлак у обхођењу са радницима. Да му строгост фали и да је брате предобар. Да не може више да гледа како отац очигледно свесно подржава неефикасан рад. Тата није желео да прави гужву и диже прашину око неправде, која је била учињена њему и његовим колегама. А мало је фалило, па да Лучета ухвати за гушу и да му ишчупа гркљан голим рукама. Приде што ту проклету, похлепну фацу, никада није могао да поднесе - увек му се гадила. Али није, суздржао се. Само је Лучету насамо рекао: „Дабогда имао па немао!“. Отишао је а да за проведено пробно време у новој фирми није добио ни динар.
Недуго затим отац оде у Црну Гору, у неко туристичко место на мору, и запосли се као келнер. После тромесечног боравка тамо, једне вечери, после посла свратио је у Гранд хотел на чашу ладног пива. За баром упознаде прелепу плавушу Тулу. Понудио јој је пиће и друштво. Дама одушевљена његовим галантним комплиментима, раздрагана прихвати и следећу туру пића. После су плесали. Припијених тела клизили су паркетом уз танго. Широм отворених ноздрва као млад ждребац удисао је тај њен заносан парфем помешан знојем који се испаравао са њеног врата. Њено топло тело, и та гола бутина на његовој, доведе мог маторог до тога да заборави ко је и шта је и да код куће има дете и верну жену. Пусти се да га води онај његов необуздан животињски инстинкт, нагон и страст, које никако и никад није могао да укроти и контролише. Безобразно је привукао себи. Тула се није одупирала и више није одвајала од њега. Tолико се била затрескала у црномањастог и стаситог дасу са Космаја. Матори је касније почео да изврдава али кад је схватио да то не пали одлучио се да офира карте и све јој отворено каже. Да је ожењен, и да са Љубинком има сина. Да је све то што се међу њима збило велика грешка, која јел' никако није смела да се догоди. А десила се! И сад нек зна да је само он крив што је завео, искористио! Да је ђубре, и да се каје! Да, јако се каје због свега и кад би могао он би све да врати уназад. После је још молио, ма преклињао Тулу да прекину са тим. Није вредело. Тула, као да није разумела његове речи, а како би Тула је била финкиња. Само му је кажипрстом затварала уста, и љупко шапатом наређивала: "Шшшшш, чути Мила, ја тебе воли!". Мила, ах Мила, шта је друго могао? Чутао је остатак Тулиног боравка на мору. Све тешећи се да ће и то за три недеље да прође, хтела она то или не. Онога дана када је Тула отпутовала, оставила је за њега на хотелској рецепцији авионску карту за Финску, и писмо у коме се захваљује за предивне тренутке проведене с њим и обећала да ће тамо, у Финској, ако хоће за њега наћи посао и средити му радне папире.
По завршетку сезоне мој отац спакова кофер, и само кратко рекао мајци да путује у Финску ради посла. Кад се поново враћа није спомињао, али је зато чврсто обећао да ће се јавити чим буде тамо стигао. Док су летели преко неке блатне баре прелиставао је незаинтересовано часопис којег је извадио из мреже седишта испред себе, све мислећи на Тулу и сусрет са њом. На земљу у коју је управо летео – Финску. Земљу језера и густих шума, сауна, много снега и лепих жена. Недуго затим слетели су. Путници, пресрећни успелим слетањем аплаудрали су пилоту. Запитао се како то да нико не аплаудира и честита шоферу аутобуса, којим се од села до града често возио? Или кад претоварен аутобус народом и пернатом живином ипак без икаквог застоја на путу, брекћући, пристане на станицу. Или кад шофер притисне на дугме у намери да отвори предња врата, а она се лепо отворе, што је редак случај, или не дај Боже откаче се онака провизорно привезана жицом и падну на асфалт заједно са несрећним путником којем се жури да што пре напусти бус. На хелсиншком аеродрому сачекала га обрадована Тула. Изгрлила га и изљубила док су ишли ка излазу а он за собом вукао онај изанђали огроман пун кофер. Сели су у џип и кренули на север. Уз пут му је показала слику њеног плавокосог младића и признала: да је више од годину дана верена за Миику и да се због тога не љути. Још је рекла да ће њих двоје - мислила је на њу и тату, од сада бити само добри пријатељи. Осетио је у њеном гласу одлучност и молбу да разуме новонасталу ситуацију и он само климну главом и без коментара пређе преко тога. Тула је наставила да везе: Да је по народности Саами. Да њени имају огромно крдо ирваса и шта ти ја знам шта још све она њему узпут није испричала. Он је целим путем само климао главом у знак одобравања и ћутао. Две године је мој матори радио за њеног оца у тој пустари од тундре. Осим Туле, њеног маторог и још два типа који су помагали око ирваса, ни једном није срео неко друго лице. За то време слао је редовно новац кући, али није долазио. Писао је да тамо не може дуго да остане. Да је много хладно то поднебље скандинавско и да је немогуће да се уклопи у посао и све друго. Пред сам крај његовог боравка деси се да га један ирвас повреди. Да ли је сад његовом непажњом, проузрокован умором а радило се цео дан без престанка или нечим другим, у сваком случају он прецени снагу ирваса, коме је управо требао да засече три црте на уво. Елем, у тој траљавој акцији, снажна животиња се некако истргла, и уплашена роговима га мунула у ребра и оборила. Одмах су га хеликоптером пребацили у најближу болницу где лекари установише фрактуру три ребра. Недуго потом, само после две недеље опоравка, мој матори се опрости од Туле и њених, и врати назад кући у Србију.
Мајка је била пресрећна да види оца. Уз поломљена ребра Милан је мами донео лепу хаљину плус један предиван Omar Torres-ов златан прстен, са великим рубином. Мени је поклонио неке финске ситнице и обећао нову бициклу. Еј, ја сам тада имао петнаест година! И желео мотор. Али он за то није хтео ни да чује. Донео је тата и нешто уштеђевине са чиме је намеравао да у селу отвори бакалницу. Мама је била одушевљена татином идејом, да отворе нешто своје и да немора више као до сада да иде у друго село по квасац, и остале намирнице. И тако и би. Мој отац и мати отворише малу радњу у којој је било свега. Гледало се да првенствено набаве домаћу робу. Из околине. Иако је у то време такав подухват захтевао више рада моји се нису жалили а отац био више задовољан кад год би шта наше продао. Говорио је да новац мора да се обрће и остане ту код нас. Да ми имамо нешто од тога а не стално други. Да само рад и вера у наше може да нас уздигне и извуче из ове беде. Мештани, па чак и они из суседних села, почеше да навраћају, купују, уверени да чине добро себи и својој околини. Три године је радња лепо ишла и од ње је наша породица могла пристојно да живи. Све до оног проклетог судњег дана кад је у село дошао газда Луче. Чуо је од некога да се тата вратио из иностранства и да му радња иде добро. Намерно је преко пута татине радње отворио велику робну кућу, са свим и свачим. Што каже наш народ "од игле до локомотиве" све је било у њој. Довук'о страну робу, а онда уз плех музику и фрај пиво, у част отварања велелепне радње све буд зашта распродао. Само оцу да науди. И не потраја дуго и ми пропадосмо те отац мораде да затвори дућан. Луче, - кога је мој матори некада давно, док су још били деца, редовно лемао и кињио, па му онда касније кад су одрасли и замомчили се узео и девојку ту срамоту оцу никад није заборавио. Само је чекао погодан тренутак да му се освети. Да му вишеструко врати за све. Да га потпуно сломи и докусури. Да га уништи.