Happy End

 

 

Намера ми била није по кишном дану и мокром асфалту да тражим што изгубљено. Само се тако од себе догодило. Стајао сам сатима с мокром новчаницом у руци у нади да ће се власник вратити да му је дам, али није. Пролазио је покрај мене свет, ружан и леп... и једна јако мршава куца мокрог повијеног репа је прошла у благом луку крај мојих ногу и отишла низ улицу. Помислих, побогу зар никог нема на овом свету са срцем да узме "под своје" ову сироту куцу? Док гледам за њом како се лагано претвара у тачкицу одлучих да је поведем својој кући. И баш кад је чврста одлука пала пред мене је покисла Сања стала. Имала је црвену кратку косу пуну сребрнастих кишних капи. Дуго је нисам видео тако близу, тако неодољиво лепу, плавих крупних очију. -Ћао Јоцика, шта има? Откуд ти овде на овој киши? - Рекла је весело док су јој враголасто цуреле откинуте капљице са косе, низ чело и пегаво лице. Објасним Сањици о чему се ради а после смо и куцу пронашли иза угла поштанске зграде.
И тако, у овој краткој покислој и промрзлој причи вреба "hepi-end". Куца, Сањица и ја пођосмо мојој кући. Успут смо купили за 1000 динара: Два парчета гибе за нас и храну за куцу. Две лимунаде а преостало ситниша бацили смо заједно преко рамена у фонтану крај које смо прошли. Ја сам пожелео само једно: Да овако заувек остане. А шта је Сањица пожелела није хтела да ми ода. Само се насмешила и у образ ме пољубила. За један почетак и то је довољно.

([^_^]) Saban Bajramovic - Parno gras (Beli konj / White horse)