Хероина свакодневице

Дивим се једној самохраној мајци. Жени која је превалила 45-ту а очувала ведар дух, виталност и изглед једне "шипарице" од двадесетак година. Иако је свој радни век провела уз огњиште; у одгајању деце и одржању четворочлане породице, без подршке мушке главе у кући. Њој тежак живот није могао ама баш ништа да науди. Она није имала времена да се позабави собом. Којекаквим кремицама и многобројним дијетицама или бројањем калоријица, персоналним тренерима, јогом, џогирањем и пилатесом, и којекаквим другим превентивама за одржавање идеалне линије и изгледа, какав диктира модеран градски модни свет који стиже право са улица светских метропола у ову забит. Па опет, њој на изгледу могу да позавиде многе "звездице" из света познатих. Њу није имао ко да размази и није имала све што пожели на дохват руке, него је идеалну линију одржавала превасходно тако што је свакодневно јурцала да постигне обавезе и термине. Одведе децу у обданиште, школу, код лекара, пребди многе ноћи над њима болеснима. Да им на време промени облоге. Није јој било тешко да отрчи до пијаце, скува, испече, дочека, нахрани, опере, обрише, опегла, опаја собе, излуфтира, окречи, подигне палу ограду, преуреди, претрчи град уздуж и попреко у потрази за што јевтинијим стварима преко потребним фамилији. Настајала се она и пред шалтерима, да уплати, доплати, исправи неправду што јој ни кривој ни дужној свалише на грбачу. Доживи да јој неретко "без пардона" залупе шалтер пред носом. Пет година, изгубљеног времена и малтретирања пред шалтерима, не признају јој у радни стаж. А о изосталом признању и пензији за 20 година радног стажа домаћице, да и не говоримо.

 

([^_^]) Inês Faria - Mãos de veludo (Daniel Rato - Arr. Nelson Conceição)