Иде маца око тебе

Сва деца "мишеви", колко се могу присетити те игре мог детињства, седе поређена у кругу осим једног коме је додељена улога маце са задатком да са марамицом у руци иде око кола док сви остали седе, гледају напред и певају: "Иде маца око тебе, пази да те не огребе, чувај мијо реп, немој бити слеп, ако будеш слеп, отпашће ти реп! ... И док песма траје, маца се сагиње иза леђа играча у колу правећи притом покрете као да ће управо иза њихових леђа оставити марамицу.
Сви мишеви рукама "смеју" да проверавају има ли марамице иза њих, али никако и да се окрећу. И када маца заиста спусти марамицу иза неког одабраног миша а он је срећом на време открије, настаје трка између маце и њега и то у истом смеру око кола. Миш се наравно труди да први оптрчи круг и дотрчи до свог места. А ако маца стигне пре њега до "његовог" места он губи трку и они онда замењују улоге. Тад маца преузима улогу миша а миш преузима мацину и игра почиње изнова. Присећам се да је највећа поента била ако маца успе да "намагарчи" неког од суиграча, тако што ће успети да спусти марамицу неприметно иза његових леђа а приде још, пође јој за руком да га обмане уверавајући га да марамицу још увек држи у рукама: те се сагиње и каобајаги спуста је или оставља иза леђа неке друге "жртве" која то не примећује. Елем, ако она обиђе цело коло и опет дође до оног места где је уствари оставила марамицу онда га она такне по рамену. А он кад схвати да је "насамарен" буде помало и постиђен, устаје и невољно преузима мацину улогу док се другари на његов рачун смеју.

Знате недавно сам летела за Канаду. Ишла сам у посету Маји. Она је моја другарица одкад за себе памтим. Маја је увек била ту, у мојој близини. Сада више није. Све се изменило давних деведесетих кад је Маја решила остави све иза себе и да крене на пут - освоји свет. На почетку јој нисам веровала а и остало наше друштво сматрало је да се Маја само зеза, и да нас тестира колико смо јој стварно другари и да ли уопште тако нешто можемо да замислимо и да ли ћемо због те замисли да патимо. И стварно једнога дана ме је замолила да је сутрадан одвезем на аеродром. И Маја се тих 90-тих дефинитивно отргла од нас и отишла у Бели свет, тачније у Канаду. Недуго потом јавила се Ђолету телефоном: као да он више не рачуна на њу и да овим путем она дефинитивно раскида са њим. Као разлог је навела велику удаљеност како у километрима тако и у осећањима према њему. Па је још надовезала како је недавно буквално "набасала" на новог фрајера, који је већ неко време "потајно" обожавао, а она за то није знала. И још што-шта је о том њеном ирском супермену рекла. Ђоле је све време мирно слушао мазећи се притом са голушавом Соњом на каучу, његовом новом рибом. Пре но што је спустио слушалицу Ђоле јој пожеле све нај у животу а Маја пресрећна што је он разуме, обећа да ће они остати као добри пријатељи и другари у контакту. И стварно тако је и било и остало до дана данашњег. Недуго потом Маја се удаде за Стивена и израђа му две пегаве ћерке; ама пљунути отац, толико личе на Стивена. Данас живе у близини Торонта. Близина је за та велика пространства тамо релативан појам. Рецимо Маја има кућу удаљену од центра Торонта па да вас не лажем можда неких 200 километара. Само, шта је то за ова канадска пространства каже Маја док се возимо "старим" добрим Ontario Highway 11-ом.
Каже да још воли Србију, али јој је дом тамо где је њена "мала банда". Јесам ли рекла да Маја и Стивен имају двоје школске деце? Добро. Као што рекох била сам код ње у двонедељну посету. И не само ја! Ишло је и остало друштво, нас десетак кренусмо чопоративно у посету код Маје. Елем, сваких пет година, Маја позива старо друштво из Србије, да о њеном трошку дође на двонедељно традиционално дружење код ње. Наравно, и ми се после реванширамо, тако што Мају и њене позивемо да дођу код нас у госте. Само што она опет инсистира да са Стивеном преузме путне трошкове. Ми се у почетку као мало љутимо, али као добри домаћини наравски не желимо да их одбијемо него попустимо и тако.
Лепа је Канада, поготову у јесен. Прелепа језера и шуме пуне златног јавора, свуда где год ти око погледа: ширина и лепота. Сећам се да смо једног сунчаног викенда сви заједно ишли у Торонто и након шопинга и разгледања града свратисмо и до оближњег парка да се мало одморимо. Не знам више коме је прво пала на памет та детињарија да нас подсети на неке игре из детињства којима смо се као деца по цео дан играли у школском дворишту. Било како било, факат неко изненада запева већ заборављену песмицу "Иде маца око тебе, пази да те не огребе..." и, за тили час као омађијани поседасмо на траву. Направисмо круг, и стара игра поново оживе у нама. Играло се са жаром и дечијим заносом. И тако занесени не приметисмо онолики окупљен свет око нас. Неки су тапшали у ритму песме, а други опет само са чуђењем посматрали глупирање нас одраслих. За ту игру у далекој Канади нису још чули а ни видели. То је било нешто ново и страно за њих и још на неком непознатом егзотичном словенском језику. Нагађало се да се можда ради о руском, бугарском, па чак и пољском језику. Јесте, Канађани су гостопримљив и јако толерантан народ. И није ни било погрдних речи или знакова неодобравања, само мала доза чуђења.
Пошто смо их ипак приметили, ми мало застиђени, мало из нелагодности, прекидосмо игру. Али, већини се игра допала и они стадоше да нас моле и преклињу да наставимо и да им ту веселу игру још једном покажемо, и наравно да сви заједно заиграмо. Ишла је игра "Ide mazsca oko debe" све док се сунце није спустило иза огромних крошњи. Тада сам и ја упознала своје нове канадске пријатеље: Џонатана и Мери и отад смо у сталном контакту мејлом и преко скајпа. У међувремену су добили принову. Имали су већ два синчића а сада им се родило и треће: добили су напокон ћеркицу. Желе да им ја будем кума. Обећала сам да хоћу а имам и име за малецку, Првослава-Мери. Очекујем их да дођу идући месец. Остаће да заједно дочекамо Божић и Нову Годину. Чекам их.