Инкогнито

Стој!
Молим ?..

Да, да тебе се тиче.
А зашто баш ја ?
Слушај, контрола је, ништа лично само си непаран, а такве сад чешљамо и легитимишемо. Ето. А сад личну карту молим...
Немам.
Како немаш ?!
Ваљда си је заборавио, негде затурио ?..
Немам.
Побогу човече, да ли је могуће у деветнаестом веку да неко нема личну карту ?!
Немам, оћеш да се закунем ?
Добро, не треба. А откад живиш у овој вароши ?
Од рођења, господине.
Па колко ти је сад година ?
Хм, ваљда педесет и осам.
И све време си инкогнито, не постојиш ?
Па стојим пред вама, како не постојим ?
Ма не мислим то, већ немаш чиме да потврдиш да постојиш.
Бог с'вама добри човече, ви терате шалу са мном.
Имаш ли бар неки докумен којим можеш да потврдиш свој идентитет ?
Мислите здравствену књижицу ?
Може.
Па немам.
Хм, хм, немаш...
... Видите, постоје трагови мог бивствовања. Имам жену, двоје деце и четири унучади... ето они могу да потврде да постојим.
А, то не важи. Дај нешто чиме држава потврђује твој идентитет.
Радну књижицу, банкарску картицу, возачку...
Јок.
Значи никаква документа.
Познaју ме другари из шаховског клуба. Ето, они могу да потврде мој идентитет.
Реци, јеси ли покушао да извадиш матични број ?
Јесам.
Када ?
Редовно, једном годишње. Заредом више од двадесет година.
И ?..
Не дају.
Што ?
Траже да докажем кад и где сам рођен.
И ти донео тражена документа ?
Јесам, предао сам све уредно.
Када ?
Пре овог задњег рата. Aли кажу да су у међувремену нестала. А и да нису ова држава их не признаје.
Па вади нова, шта чекаш човече.
Не може.
Што ?!
Установа, надлежни матични уред са мојом документацијом је у међувремену изгорео.
Шта ћеш сад ?
Ништа, чекаћу дваестпрви век. Умрежиће се општа компјутеризација и вероватно ће и мој проблем бити брже решен, а дотад живећу и даље инкогнито.