Срећа изгледа као непредвидив дар слепог случаја, али није тако. Свако је ковач своје среће.

 

Данас сам прошла Кајмакчаланском улицом, крај цркве Покрова Пресвете Богородице. И одједном се, такорећи ниоткудa предамном створио један дечак у оскудној гардероби са испруженом испуцалом шаком. Поцрнелих прстију, вероватно офарбаним ораховином и снисходљиво је замолио за неки динар. Између два корака рекла сам одбојно да немам и наставила даље низ улицу необраћајући више пажњу на њега. Ћутке сам ишла напред, све док ме није сустигла грижа савести и натерала да станем. Кроз главу ми је синула истина колико сам окрутна и бездушна и да тако своје понашање сместа морам да исправим. Позвах дечака, који само што није био замакао за углом. Окренуо се и ја сам га покретом руке дозвала да приђе. Извадила сам из џепа, јутрос на улици, нађену иљедарку и сав преостали ситниш што имадох у новчанику и дала му. Детету се лице озарило. Чврсто је стиснуо новац у шаку и весело отрчао својим путем. Још дуго сам тог дана носила у глави слику дечака са предивним кестењастим очима у којима сам на тренутак угледала искру среће, топлине и захвалоности.