Исповест госпођице Ч

Једном, а то мора да је било на почетку школовања, паднем у искушење да кришом присвојим једну школску креду из картонске кутије, покрај табле у учионици и понесем је кући да њоме исцртам школицу у нашем дворишту.

Успут, са кредом у џепу, спопадне ме грижа савести због гнусног порива у вези ћорисања. Враћати се назад у школу није више имало смисла, јер је домар сигурно већ био закључао школу. Са друге стране прибојавала сам се, ако је однесем кући, да ће је открити мој брат тужибаба и оцинкарити ме код родитеља. Мама би тада од стида сигурно пожелела да пропадне у црну земљу и да је нема. А брука би се засигурно убрзо раширила и по школи и оставила неизбрисиву мрљу чега све не знам и рђав утисак код учитељице и ученика из разреда.

Идем и мозгам, а не знам шта ћу са кредом...
Пристигла скоро пред капију дома свога, видим немам куд, морам да преломим колебање и одлучим се како ћу даље. Преломим ја и донесем одлуку да сместа поједем креду. Не дај боже да сам патила од жудње да поједем креду, то никако. Мада су деца и тада патила од извесне "пике" и јела песак, глину, угаљ, мине од оловака (најслађе су оне мастиљаве!), креду... ма свашта још, ал ја нисам! И тако, одлучна да поклопам креду, поједем је целу и то пре но што сам ушла у двориште.

О том "грешном" оклизнућу и дрписању друштвене имовине, школске креде, никоме нисам исповедала. Прошле су деценије, ал ја и дан-данас понекада осетим укус гипса у устима који је имала та креда. Само што се креда лакше свари, док гипс лежи у стмаку као камен. На крају, из тог перманентног страха да се не одам - а који сам после само два месеца дефинитивно избила из главе - извучем поуку да се крађа не исплати. Да се ти нагони и без психотерапије могу држати под контролом, а да човек не постане клептоман, ако се само хоће. Док звоцању немa лека.