Сâм, са мислима искиданим и угасит,
рума пун а жедан трезвеног разума.
Затечен у глуво доба ноћи,

на туђој земљи стоји.

Пред њим вијуга залеђени пут.

А иза оста испружена рука једна
у немом чекању да намири дуг.

Над њим је прострто небо.

Mесец бледи на небеској путањи стао.
И он се клати. Пун је веселог фазона ...
Маску је на лице од сребра натакао.

Ћутљиво пућка на лулу к`о Јунг,

и стрпљиво чека да се крене даље на југ.

Касни су сати.

Сад, да крене даље, ил` боље,

из разлога небитног, се назад врати?
За одлуку није зрео.

И тако, у небо тамно блене и чуди се:
што се око њега све тако врти и клати.
И, куд да крене?.. Кад опасно је и

поглед пред ногу да врати.