Коначно јасни услови

Опет сам изиграна и по ко зна који пут већ испадох лаковерна наивка. Опет сам веровала у искреност код људи и била у стању због дотичне да идем у ватру. А знала сам, код неких људи ретко кад се поштива дата реч. Оно што од срца истргнем и њима дадем неће бити довољно, а камоли, само један постотак, икада враћено. Само, док сам ја хтела да верујем да ће условљавању бити крај, да неће што-шта још од мене захтевати пре него ме пусте на сунчану страну улице, они као чаробњаци из рукава извадише семафор. Забодоше га овде и зацрташе "стартну" линију од које тек треба да се креће даље. А кад ће за старт "зелено" дати бог ће га сам знати. Јест касно палим, ал напослетку схватам, није довољно издекламовати добро набубану лекцију; својим шармом да их могу орасположити и омекшати да ме пропусте да се провучем кроз иглене уши. И зачудо успем на кратко; сви су ме пријатељски тапшали по рамену, видевши добре шансе да ме регрутују за своје сврхе, прогурали ме преко реда до црте. Онда се из хипнозе отргли и оставили ме до даљњег да чекам. Мени се у међувремену припишкило. Тражила сам да ме одмах пропусте на другу страну, да одем и олакшам се. Нико није одреаговао на моје молбе. А, нико се није ни осећао надлежним до те мере да семафор пребаци на "зелено". Сад кад мућнем главом, видим да су у међувремену поред семафора поставили и једног саобраћајца, као потпору - он је овлашћен за ред и мир. Чим га поставише он одмах одлучним гласом, ал уљудно, кратко и јасно рече да "преко реда" не може! - Да је за мене боље да се стрпим и около не галамим, јер у његовој надлежности није да решава мој настали проблем са бешиком.
Шта ћу сад? Где ћу?.. Назад не може а напред не дају. Иза мене се отегла колона чекача. Испред мене је семафор укључен на црвено и неумољиви саобраћајац као одваљена стена. А бешика само што ми не пукне. Стање је тренутно безнадежно а шорање у јавности по закону је кажњиво.

 

 

 ([^_^]) Beogradski sindikat - Čekam sreću