Летњи дан

Дан сунцем преплануо и мирисом цвећа закићен. У небеско светло-плавом оделу иде бесциљно и без журбе, ногу пред ногу, шљунковитом стазом под мојим прозором. Прилазим прозору и протурам врело чело кроз ладне металне шипке. Даље се не може. Као што се не може за дуже од пола сата доле, у парк на клупу крај цветне алеје. Тамо где пчелице и дебели бумбари зује над цветним шаренилом опијени мирисима цветног шаренила. Данас ми не допуштају ни тих пола сата. Рекоше, морам још неко време мировати. Хтедох довикнути дану: "Хеј, како је лепо бити на слободи!" ал` одустадох од поздрава и само понових лекаров савет, "да, прво мораш преживети". Окрећем леђа прозору и у папучама корачам назад, тих пар корака, до болничког кревета. Безвољно се спуштам назад на кревет и затварам очи.

И гле, из таме се предамном у машти указа дан баш као овај данашњи. Разви се платно цветне ливаде и би преливено сунчевим зракама. Ливада је била обрасла високом танком травом коју је врео лахор заталасао. У сред ливаде стајао је импзантан храст и лисјем зашуштао песму радости. Са једне стране малу ливаду оивичује плитак поточић што уз жубор некуда својим путем жури. На другој страни ливаде је уска стаза. Ту застајем привучен веселом јурњавом и грациозним летом разиграног тананог инсекта, вилиног коњица, и станем сам у његовом ритму да звиждућем неку давно заборављену дечију мелодију...
- Хеј, пази куда летиш иначе ћу да те поједем ћоро шарени!, прекиде ми мисли прекор "четворокрилаца", упућен безбрижном лептирићу који у секунди промени правац и уз весели смех одговори му, "Главоњо не сери!" и одлетео, у цик-цак маниру, некуда даље. Умало да се сударе весели вилин коњиц и весели шарени лептирић. Мелодија утихну и након пар минута ја потонух у дубоки сан.