Лицидарско срце

 

И тако, залетим ти се ја као безглава мува на пекмез. Не сачекам и прво мало мућнем тиквом. Извагам проблем сопственим искуством који гомилам зрнце по зрнце и чувам га годинама у овој мојој главурди, него се из така определим за најнеадекватаније решење. И намах осетим намћора како демостративно излази физички из мене. Увек када се не слаже са мојим одлукама и погледима намћорка би се надурила попут детета и излазила из мене. А бар да је отишла. Да је моје очи више не виде, него јок! Друга моја ја на растојању стајала је, само корак-два, од мене са прекрштеним рукама на грудима и са неверицом ме гледала оним њеним погледом што је свим водама премазан. Уочавам забезекнутост на њеном лицу, фол због мог непромишљеног поступка, ал правим се да не марим и ударим је на игнор. Хтедох још да очепим: „Признајем, признајем, признајем... Hihg-heels! Mоја је кривица што се возам на +42° C, по истопљеном асфалту, без адекватне замене и антиклизних патикица". И тедо да ударим фил бечке школе на то једним „сори‟, ал нисам стигла. Паметница, моја друга ја, напокон одвеза језик и прокоментариса сложену мисао: "Сестро, кнегињо пали бабу да ти штрика најке!". И нећеш ми веровати, ја легнем на истрцани фазон и стварно запалим у други смер по патике издрндане. Кад тамо, пред кућом, однеговано воће замирише. Са чашом ладне лимунаде у руци седнем у столицу клацкалицу испод старог дуда велике густе крошње и станем да навијам за клецавог петла што усред подне и на жези, цврцнут а и страстан, стаде да кидише и нутка лицидарско срце разголићеним кококама у минићима. Ја небрижна за ону горе дркалицу - тренутно не долази у обзир шетња ван лада - главом климуцкам, лимунаду пијуцкам и запевуцкам: "Врућино мори знаеш ли да ми у ово доба године ич не требаеш. Него, дођи ми зимус овде кад удари минус..."


([^_^]) Traktor kolo - Radojka Živković i orkestar Vlade Panovića (uživo)