Луда Наста

Израз "луда Наста", кажу потиче с почетка 19-тог века. Наиме Наста је био|била београђанче, које је остало запамћено по своме необичном понашању. Луду Насту сретали су с времена на време наши преци. Кад год набасали на њу|њега одмах би прметили како наглас сређује неке своје покидане мисли, често пропраћене неочекиваним покретима тела: вртењем главом, млатарањем рукама као да тиме некога од себе одгуркује или призива неког само њему видљивог да му приђе. Чини то све жешћом виком и убрзавањем хода. А онда кад се најмање очекује нагло заустаје и унезверено се осврће око себе. Сагиње да завирује испод само невидљивог стола или кревета - умислили ваљда да је тамо испод, некога или нешто заборавио, затурио. Кад се увери да нема опет се исправљаја и журно наставља даље улицом. Скоро касом, али сад у супротном правцу враћа се назад по то нешто заборављено. У та времена када је телекомуникација била тек у зачећу бољеречено постајала само у виду ехо феномена одмах се могло уочити да ли је човек којег срећеш луда Наста или не. Данас у време високог технолошког достигнућа и мобилних телефонија просто је немогуће не срести особу на улици, крај реке, у парку, у продавници која наглас не прича сама са собом. Из далека помислио би човек да се овде ради о повампиреној Лудој Насти. Тек кад вам се та особа довољно приближи приметићете да се ради о савременом човеку са хедсетом на глави како наглас телефонира са неком особом са другог краја света.