Ма боли Лазу шта кошта ружа

Дневник свакодневног лудилa

Сипи ситан снег, сипи не шали се. Од јуче не престаје. Излуђује возаче на клизавом путу, а они псују кретена испред себе што се конзервом (са летњим гумама!) заноси час на леву, час на десну траку пута. Протурају главу кроз прозор кола и урлају на јадника испред семафора; што већ једном не крене. Зар не види да је зелено! - Вози мајмуне!, вичу сви у глас и бесни притискају свом снагом на сирену. А он, не хебе тај општи хаос. Излази из крнтије, и у нирвани шири руке у вис ка небу, клибери се и пискавим гласом више небу него изнервираној маси у колони добацује:

- Pеаce, peace, добри људи! Не љутите се браћо. Станите и погледајте ову идилу, снег, снег! -Кад то буде народе у нашој пустињи и још џаба? -Нииикааада!

Нека громада од човека издваја се из колоне, а она је све дужа и дужа и изнервиран до даске брзим кораком прилази му, хвата га једном руком за ревер а другом за тур, подиже га од земље и док се он отима и батрга рукама и ногама силом га угурава у ауто. Уноси му се у лице и сикће љутит:

- Вози даље наркоману, матер ти блесаву!

Опет скочило црвено на семафору. Лиферант искаче из комбија оставља ауто све са кључевима и журан, са повећом гајбом испред себе препуне букетима свежих ружа пешке граби напред, ка следећој цвећари да одлиферује робу. Данас је Валентин, на западу «Дан заљубљених». Од недавно и код нас слави се, такав смо ми народ. Волемо све да славимо и наше и туђе и не питамо шта ће славље да нас кошта.

Сећам се, моја покојна мати није знала за «Дан заљубљених». И ако ме памћење не вара, цвеће је добијала само када је требала да оде на гробље. Отац би тада грдио мајку што га шаље на пијацу по цвеће, кад зна (од његове матере) да се на гробље носи само босиљак и што се она сад помодари. Мислим, једна свеже обрана ружа данас кошта око седамдесет динара (кад пазариш од узгајивача). У цвећари, поготово за празничне дане та иста ружа кошта најмање два до три еврића по комаду.

...

Видим кроз шпијунку комшију Лазу како се на прстима шуња ходником. Иде швалерки, комшики Зузи да јој повећим букетом црвених ко крв ружа потврди љубав, коју већ од неко време страсно гаји према њој. А потрефило се. Наиме њен муж Остоја данас цео дан има дежурство у градској котларници.
Скрећем мисли и мислим, нисам знао да је највећи узгајивач ружа земља Колумбија. Невероватно како мало знам о биљном свету а поготову о ружама. Јер кад су у питању руже, одмах ми на памет падају земље: Холандија, Шпанија или Италија. Али Колумбија? На то не бих никад дошао. Знам на пример да Колумбија има лепе жене. Све саме мисице.

- Ах девојке из Груже, лепе сте ко руже... кад ће нека од вас да постане лепотица света. Ко то саботира ствар!?

Кажу Колумбија има најпогодније поднебље за узгој ружа. Расту ко луде тамо код њих. Човече кад из авијона гледаш Колумбију видиш доле све ружињак до ружињака. Добро, они саде и друге агрокултуре не само руже, али за руже су мајстори веле. Е сад док је тамо на оној другој половини лопте време лепо, логиш је да код нас снежи. Пада снег и то за бадава! Па га чак и испред наше зграде има. Ова моја деца пред зградом, нешто много не лајкују церемонијал с ружама, али зато више воле снег. Ено их, удружено лопатама чисте пролаз до зграде од снега. Вредна моја дечица. Једино им замерам то што много пуше.

-Не ваља, кажем им. Скупо и штетно је то по здравље.

Али, руку на срце које дете данас у ова модерна времена родитеље шта пита – мари за родитељски савет. Моја мене у сваком случају не. Мада, кад мало боље размислим и ја сам некада; оно кад сам био млад чурио. Само што сам ја то морао да чиним крадом од оца - да не сазна.

А што се цвећа тиче, око тога нема проблема. Све је то Тика благовремено и са системом организовао. Елем, свакодневно ја блогом мојој Мили шаљем киту цвећа, њиме да се закити.