Мали

Данас око подне зове ме неко на капији. Изађем да видим ко ме то тражи кад тамо, кум Гурије. Прођем кроз двориште, отворим и пожелим куму добродошлицу. Питам којим добром?

-Због Заша, куме, рече Гурије, "запео оће да учи карате". Знам да ти познајеш неког каратисту ту у месту па реко, синко ајд спремај се да одемо до кума Бела, а он ће онда да нас одведе до тог карате учитеља".
- Добро куме, видећемо шта се може учинити него ајд уђите, а ја ћу касније да скокнем до пријатеља Yedemiја.

И тако, поседосмо мало, испричасмо се и ја онда кренем. Испричам мајстору целу ствар у вези малог Брус Лија. Yedemi пристане и вели да дођемо вечерас на тренинг сви заједно у дођо, да га види. Одемо ми мало раније... Мајстор Yedemi нас уведе у пространу дворану. Гледамо свуда по зидовима окачене слике неких стараца. Yedemi приметио да са чуђењем зевамо у те старкеље па нам бржебоље поче да објашњава да су све то најзаслужнији људи за успон и популаритет карате спорта. Да је један од њих његов учитељ, а онај други оснивач стила, а трећи је каже најбољи каратиста са Окинаве, и тако редом. Лепо окићен дођо са више калиграфских (shodo) натписа, исписаних руком сензеја Yedemi Semusaka. На самом крају сваке калиграфије његов печат (потпис) црвеним мастилом.

- То је то момче, упита Yedemi. - Да, то је наш Заш, ми у глас. Заш се благо поклони (ја га научио) и сензеју се очигледно то допаде. Вероватно није тако нешто очекивао од овог момчића. Благо се осмехну и рече више кроз шалу:

- "Дакле ти си тај што жарко жели да постане нови Брус Ли?".
- Јесам, ко из топа ће Заш.

Yedemi показа руком мени и куму у правцу клупе и замоли нас да седнемо, рекавши успут да је добро што смо раније стигли. Моћиће тако на миру у креш-курсу да уведе Заша у неке најосновније технике каратеа. Седнемо ја и кум Гурије на клупу и станемо да посматрамо како Yedemi обучава малога. После неког времена заврше они то и испостави се да мајстор Yedemi у Зашу види таленат. Каже нам да овако обдареног младића одавно није имао на тренингу и да пристаје да га подучава ако се он и отац сложе. И тако Заш остане још и на главни трениг. Напунила се сала што активним каратиста, што кибицера расутих по дворани и околним клупама. И најзад, неко од ученика лупи дланом о длан и сви се ућуташе и каратисти клекнуше. Прво црни појасеви па све редом до задњега, до кумића. Тајац завлада. Уследи церемонија поздрава. Мајстор Yedemi се окрете ка зиду на коме је висила слика великог мајстора. Најстарији ученик стаде да командује: прво шомени-реј, па клањање. Па сензеј-ни реј, а онда медитација од два минута, опет клањање, реј!, па ус! Ма цео пакет ритуалчића. Све што иде уз церемонију на почетну и завршетку свакогу карате тренинга. Лепо, егзотично, баш ми се свидело. А оно са медитацијом највише. Кажем Гурију: -"Види куме шта ова источњачка вештина све младежи пружа: Спорт, дисциплину, фер-плеј понашање, савлађивање самога себе и уз то уче још и странски, мислим јапански језик". -"Јес, јес, дисциплина, и да научи да се суздржи да не плане, то му треба. Много је бре јогунаст. Све би главом кроз зид. Али није зао. То не! Мааааа, на деду се изметнуо. Такав је онај мој оца за живота био", рече Гурије.

И отпоче тренинг. Прво се постројише у три линије. Прва линија, па два-три корака иза прве друга, па трећа. Мајстор је командовао ић, ни, ић, ни,... а они најстарији први изводили вежбе. Остали их прате и копирају сваки покрет. Па онда на крају сале окрет: -"Маватееее!", дрекну мајстор Yedemi. А они цак! сви се као један окретоше. И опет назад са оно ић, ни, сан, ћи, го...
На то го ја се мало збуних, али ме из забуне трже громогласно "Кјааааааааааајјјј!" из грла каратиста. Умало ми наочале нису с носа пале, колико сам се био штрецно. Кум Гурије, онако стомачан ђипи уплашен, као да си му иглу спрцо у задњицу. После, за време краће паузе, мајстор Yedemi рече да се Заш добро држи. Да брзо упија технику, и да оће још да га опроба у кумитеу. Добро, што да не, сложимо се ми. Нек момче проба то кумите кад је већ ту, мада искрено речено, ми појма нисмо имали шта је то кумите. Један искусни кибицер слуша са стране шта се мој кум и ја разговарамо, па ће не питан да нам појасни тај стручни израз. Сав важан каже да се у кумитеу ради о "слободној" борби под строгим надзором инструктора, разуме се у овом случају мајстора Yedemiја. Каже још да је то врхунац умећа каратеа!
 
- Јел као у биоскопу, оно кад Брус Ли заузме дубоки став, па руке напред отворених шака, запето тело, а напуцани бицепси и трицепси само играју и оно неизоставно "јееееееааа!".
- Не, не, шака је скупљена у песницу, исправља ме кибицер.
- Јел овако, покажем ја њему недовршену песницу (све прсте могу да савијем осим средњака, њега сам некад ломио и од тад је крут, несавитљив).
- Аха, значи песничење и ритање, резонује Гурије.
- Заш!, Заш, дођи бре овамо, звао га отац. Мали дође. - Синко ти ћеш сад да се бијеш са другима. Знам да није лако ал немој да нам срамотиш фамилију и образ. Немој да ти срце оде у гаће од њи. И они су, ма како добри да су, од крви и меса.
- Не брини оцо не бојим се ја, рече малиша и отрча безбрижно назад у групу.

Не знам што ја кумића стално зовем мали, кад је момчић по висини исти с оцем? Дугачак, дуге руке, ноге - само је мало танак. Ма поправиће се он, још је у развоју.
Поче кумите, мислим бијење. Мајстор Yedemi додели Зашу једног момка његове висине са жутим појасом. "Опа, опа!, већ на самом почетку тврд ора!", помислих. Салом се разлеже Yedemiјева команда: "Хаџиме!", то му дође на нашки као „почињи са борбом“. Мали погледа лево па десно шта други раде па диже песнице и поче да степује попут краља ринга Мухамед Алија у својим младим годинама. Онај жућа за њим. Те овом руком би да удари малога, те оном другом, те ногом. Мали све то ескивира.

- Брз је ко муња, константује Гурије. Ја климам главом, сав напет шта ће даље бити... и погреши Жућа. Мали га тресну песницом у нос и крв потече.
- Извини, рече Заш.
- Ма шта извини и он би тебе да је мого!, на сав глас ће отац.

Мајстор Yedemi прекиде на кратко тренинг, повуче Заша на страну да се смири па му после даде новог противника. Овога пута неко још искусније момче са наранџастим појасом. Скоро профи, бато! Ми се пресекосмо. Ја тедох да устанем да протествујем, али Гурије не дозволи.

- Шта, ма не долази у обзир куме! Сам је то хтео. Нек сад види шта ће и како ће!, брецну се Гурије на мене. А мали је стварно надарен. Видим има брзо око, брзо капира, брзо се креће, има осећај за баланс, још брже доноси одлуке, креативан је и пун маште да неможеш да верујеш. Многи му завиде на томе. А неки каратисти преузеше одмах његово степовање. Неко од каратиста добаци наранџастом црвени појас, и он га уз онај други привеза.
 
- А шта је са Зашом! Што и њему не дате још један појас? -Докле бре ова неправда!, побуни се Гурије.
- Чик није то дискриминација. То је због распознавања у кумитеу. Да се зна ко је домаћин ако гост, умирује ме младић у карате кимону.

Поче борба. Онај искусни наранџасто-црвени, чинило се да ће сваког трена да самеље малога. Те маваши ногом - мали цак у страну. Те јурне поново директ испруженом ногом, мали ескивира. И опет Заш као са првим, све степује: час лева нога напред, час десна. Па на лево, онда на десно. Ма не стоји на место, тешко га је пратити.

- Више вуче на десно, примећује сусед кибицер.
- Јесте, е баш ће та тактика да му помогне, иронично добацује са клупе неко други.

Богами тресну онај наранџасти малога песницом у чело. Излете чворуга. Црвена као црвени делишес. Мали ништа, као да не осећа бол. Смеје се пркосно и насрће даље.

- Мој син!, јел видиш Бел, које срце има, а!, усхићено ће Гурије.
- Ма иди куме, има да га нокаутира мали!, нисам баш сигуран али подржавам кумића.

Публика се ускомешала, узврпољила ненавикнути на овако нешто. На оволику тврдоглавост, одлучност и храброст. Зар један новајлија, ма нико и ништа у каратеу, да се тако дрско спрда са будућим локалним асом? Мада, приметио сам да по који из поблике криомице и навија за Заша. Видим освојио им је срца на препад. Сваком успелом ескиважом, кад цимне финтом, они би, видим да га бодре, да кажу "Браво мали!" ал не смеју. Зашто? Маааааа ајд то и није тако важно, него видим Заш је још свеж, пун снаге. А онај други те ово те оно проба. Ма јок. Мали се све безобразније брани и напада. Добро, нема технику. А одакле би је и имао, тек је почео да тренира. Нити он зна шта је то витална снага (ки). Како се она покреће и користи. Појмови хара, зен-дисање. Јок! Он дише нормално, мирно, као кад с оцем коси детелину или коров.

- Кроз нос удахни дубоко, избаци стомак, замахни косом па снажно издахни, и сеци, коси коров (биљка која самоникло расте тамо где је човек не жели). -Само опуштено сине, само опуштено. То му је оца увек говорио. И то ваљда сад користи. Види се да мали воли фајт - не плаши се. А стварно, има бре све што указује на квалитет. У ваздуху се осећа напетост. Онај други, наранџасто-црвени, зацрвенео се, пена само што му није пошла на уста, од срџбе.
Она публика што навија за њега све је нервознија и гласнија. Међу њима видим му родитеље, два пријатеља, па његов дебели спонзор (локални месар) је исто присутан. Један чаршијски пропали спортски новинар и она сардина од критичара којег нико не зарезује, па се зато овде дере на сав глас да би га неко чуо. Сви они као један колективно бесне, пљују и псују Заша:

- Што не станеш бре, шта ту изводиш. Какав ти је то карате, мамлазу. Јел ти уопште знаш правила борбе, сељачино једна!
- Сензеј Yedemi докле ће да траје још ово. Што бре не прекинеш ову лакрдију од кумитеа?

Сензеј само одмахује руком у правцу разјарене масе, што би да линчује само кад би јој се допустило и наставља да бодри момке да још жешће нападају, боре се. Заш осећа да му овај противник лежи. Види поморанџи понестају идеје. Понавља се. Фали му кондиција и види све је блеђи по образима, носу, челу. -Можда ме подценио? Али то је његова грешка, његова ствар. Какав ми је то искусан фајтер кад себи дозвољава такву глупост. Мисли ли он да ја имам само једну сиву ћелију у глави и да га се бојим?
Зашу дође на мисао "његова" техника. Диај, или техника пресретања. Видео је како Брус у неком филму лакоћом нокаутира неког уображенка и меморисао брусове покрете. Од онда свакодневно код куће тренира. Техника изискује интуицију добро око и храбро срце. А трик је једноставан: научиш да благовремено откријеш намеру противника, брзо реагујеш: блок или ескиважа плус контра, све у једном даху. -Само да ми се укаже прилика, помисли Заш.

Чуо сам да каратиста, дугогодишњим тренингом развија таку брзину и снагу, да је у стању једним ударцем бику да исчупа срце и то пре него што се овај мртав свали на земљу. Сад колико има истине а колико измишљотине, појма немам.

- Еј воћко егзотична, немој да мислиш да је мој син наиван. Не наседа он на те твоје прљаве трикове и јефтине фазоне! Ма има да те згази бре!, урла тата Гурије.
- И мени се све чини да онај попушта, рекох не прекидајући онако занесен да ескивирам и задајем ударце (у празно) свом имагинарном противнику.

И понови наранџасти несвесно по други, трећи пут исту шему удараца: прво полукружно ногом а онда је требала да следи песница. Мали је само на то чекао. Ево тренутка за његову финту! Код ударца ногом искорачи у страну и у истом моменту, као из напетог лука, пусти руку да полети у правцу противничке браде. Наранџа налете директно у зашову песницу, док његова фијукну Зашу поред ува. Халом је одјекивао прекинути и сломљени "кијајјјјј!" наранџастог, којег убрзо поклопи узвик изненађења што је долазио из грла запрепашћених кибицера и осталих каратиста.

- "Ипон!", пресече ларму узвик мајстор Yedemiја и онда подиже зашову руку. Заш се поклони прво пред сензејом па се окрете публици и на крају пружи противнику руку. Отац скочи и потрча сину у сусрет.
- Знао сам сине, да си бољи! Од почетка сам знао. Није ти ни за малић!, рече оца поносно.