Марсијанка




У граду где се пице сервирају вреле ових дана ја кризирам с буђеларом. Прати ме тихомир, пролазимо покрај пицерије ~ ја га лиркам. Неважно нешто глумим... а замаштам да сам у овом граду туриста. Оно као, зеленокоса Наста, на кратко пошишана, пала с Марса. Наста са повећом ранчугом на леђима. У зеленим патикицама, од задње шетње по Марсу још прашњаве фином црвеном марсовском прашином. У задњем џепу џинсерица метнула сам изазовно набрекли буђелар са зеленим шушкама. Па као Марсијанка имам неку натприродну моћ да се посматрам са стране и дистанце, фатам и упијам моје већ виђене фазоне и нехајна таква шећкам Булеваром. Са дистанце гледам себе како зијам около у свашта, у руци  са тек начетим парчетом пице што се пуши. Застајем и свему се чудим, као да сам пала с Марса. Као пред огледалом видим себе како у устима жустро муљам преврућ огризак. Ваљам га језиком и обрћем ~ пребацијем га из једног образа у други. Пошто не могу да испљунем напола сажвакан залогај, тек тако, на плочник, зато што је у супротности са принципима моје фине одгојености, ја и даље муљам. Обрћем и набацујем "врућ кромпир" у други образ и, чудим се сузама за које разлога нема, јер се од врелог залогаја још раставила нисам. И где баш сада, време кад му није, на мене да налети земљак са зеленим зулуфима, као Елвис Пресли што је некад имао. Да затражи да објасним коју тролу да увати до неке дестинације са друге стране реке. Ма исте смо крвне групе па се надљудски трудим да нешто изустим. Оћу да помогнем човеку са зеленим зулуфима - наши смо, ал' не иде брате! За непце ми се залепило парче врелог сира. А како да објасним зеленоме шта је пица. Како?..
У "дилеји" сам сада.