Милутин

Издалека угледам његову погрбљену силуету. Седи на клупи у паркићу крај Маркове цркве удубљен у отворене новине. Очигледно преокупљен нечим важним није ни примећивао да му се приближавам шљунковитом стазом. Тек када га је моја сенка заклопила дигао је полако главу са новина ка мени. На његовом лицу се развуче благ осмех и у тим његовим иначе озбиљним очима приметих искру радости што ме види.

- Одкуд ти, нисам се надао данас да те видим?!, рече Милутин, док је склапао новине па их онда заједно са пластичним кесама одгурну у страну како би ми направио места на клупу крај њега да седнем.
- Ето, случајно сам прошао овуда, па кад те угледах рекох ајд да ти се јавим.

Само што седох на клупу он се одмах маши испод клупе да извади до пола испијену флашу розеа и без речи ми је тутнуо у руку. Отпио сам добар гутљај опорог вина, што иначе веома ретко када чиним у преподневним сатима, па флашу пружих њему. Без журбе је подигао флашу устима, облизнуо језиком усне па прислонио грлић флаше уснама таквом нежношћу као да љуби усне жене а не грлић од стаклене флаше. Пио је полако и чинило се као да гркљаном који се померао горе-доле броји сваки гутљај. Испио је на искап остатак вина а онда је празну флашу уредно ставио крај себе поред клупе.
Раширио је руке и задовољно рекао "Еее, тако!" Облизнуо је усне језиком још једном да покупи са њих преостале драгоцене капи вина и пребацио једну руку преко мога рамена а другу руку ставио на ослонац клупе. Погледао ме задовољно, насмешио се и намигнуо а онда упитао:

- А другар, па какав је розе? и несачекавши одговор подиже главу ка небу. Гледао је у дубоко плаветнило изнад наших глава и одсутан ко зна где и ко зна куда пловио мислима док му је све време на лицу титрао осмех. Милутин човек густе црне косе са тек покојом седом чије је локне обуздавао у свезан реп (перчин) у овом моменту изгледао је веома задовољан собом и светом око њега. Његово кошчато лице красила је кратка дивља брада «стрњика» како је он називао кад би се који пут кад би га засврбела почешао. И тај спљошнат нос и дубоки ожиљак на слепоочници чинили га некако грубљим и малкице опаснијим него што је уствари био. Само кад би неко баш претерао и разљутио га, он би га погледао продорним челичним погледом из кога је севала одлучност и опомињала да он уме и другачије да поступи ако затреба.

- Никада у животу боксао нисам а имам ту «бабуру» боксерску, жалио се понекад незадовољан својим изгледом. А баш му је лепо пристајао уз то његово дугачко лице. Само те његове беспрекорно неговане руке, ти дугачки нежни прсти и те угланцане ципеле никако нису пристајале уз његову целовиту клошарску слику. Не може да се каже да је био неуредан или да се могао осетити на алкохол, а ја га у животу нисам видео никада пијана, мада знам од њега лично да дневно попије две флаше розеа у просеку. Био је препознатљив својим штркљастим стасом у сивомаслинастој виндјакни коју је увек имао на себи. Чак и по највећој августовској врућини он је није скидао са себе. Можда зато што је био јако, јако мршав. И жало се да му је стално хладно те је облачио на себе по сендвич методи две три мајице, па обавезну црну кошуљу, па браон вунени џемпер којег му је моја мати иштрикала а који се лепо слагао уз његове браон "кордхозе". Сећам се добро, као дан данас да је било, оног давног зимског дана кад смо ми још били деца. Оног санкања и вртоглавог, смелог спуста окомицом која је водила право у залеђен поток, па даље ниже тим потоком испод малог мостића кроз уски пролаз између два бетонска стуба. Требало је стварно имати јаја сјурити се великом брзином санкама и то потрбушке између та два опасна стуба. Тек толико раздаљена да се кроз њих као кроз иглене уши санкама једва могло провући. Како и зашто се Милутин залепио за стуб ни дан-данас не знам јер нисам био на месту удеса већ, сам се са саоницама враћао назад ка брегу. Е тек касније сам сазнао од друштва да су неки људи Милутина раскрвављеног лица одмах одвезли у амбуланту. Од тада има ту «бабуру», тај мало искривљен и улупан нос и бразготину на слепоочници.
Остасмо на клупи да ћутимо још неко време... а у тишини да ми Милутин телепатијски преноси своје тренутне мисли.