Минијатуре бр. 3
([^_^]) Miladin Šobić - A vrijeme ide dalje
Слаткомат
Понекад видим клинце на другој страни улице како се мотају око старог чаробног аутомата званог Слаткомат, окаченог о ограду обласу зеленом пузавицом. Слаткомат је подељен у четири преградице а свака преградица има мали стаклени прозорчић који открива врсту слаткиша и неодољиво мами малишане да га се домогну. А слаткиша има за свачији укус. Обавезно је на пример преграда са сочним жвакама званим "Bubble Gum". Па преграда са свиленим бомбонама умотаних у шарени станиол. Преградица са шареним лизалицама и шареним шећерним лушама разних врста и укуса. Ту је и преградица са орасницама. Елем, за упућене малишане то место је право слатко светилиште пред којим обавезно застају да загледају шта се у Слаткомату од слаткиша нуди. Тако и данас угледах децу поред аутомата. Децу из комшилука, истог узраста тек пет или шест година да су имала. Девојчица је стајала на ролшуама, а дечак са тротинетом у једној руци; другом руком вртео је отварач на аутомату надајући се да ће му Слаткомат избацити нешто слатко џаба. Толико су били занети да и не приметише маму која је са прозора звала да се одмах врате кући.
([^_^]) Г. Ф. Гендель - Прелюдия и токката до минор / G. F Handel - Prelude and Toccata c moll
After the rain
Соба с бројем 2015 склепаних је зидова од папира. У њој се осећа воњава од зноја, јефтиног пића и дувана. Преко прозора је тешка завеса аљкаво навучена. Кроз рице около прозорског рама јесењи ветар мелодију тужњикаву свира. Насред је собе један гвоздени кревет. У полумраку лик бледих усана преко прашњавог прекривача лежи. Кашљуца. У његовим очима двонедељна ватра тиња. На плафону немирне сенке од уличног лампиона играју. Над његовом главом и плафон љуља се. Кроз зид из суседне собе назиру се сенке. Једна је дебела, на напред савијена, чини се да везује пертле. Дугачка друга сенка озада стоји. Мршава је. Та не везује ништа, само се чини да ону испред себе пожурује. Обе се клате у ритму мјуза „After the rain“.
([^_^]) Robin Gibb - Another Lonely Night In New York
Пролазност
Поседујем једну њиву уз реку. Земља је добра, масна црница и без ђубрива је млогородна. И све би било у савршеном стању да се река није сместила баш ту у облику оштре, лакат окуке. Овако вода годинама глође и подрива високу обалу, обара је и односи део по део њиве у неповрат. Време чини своје, а река се незаустављиво све дубље урезује у њу. И не само њиву, него време неосетно круни и мене, те снага копне. Старим. Са сваким новим даном све више сам изнемог'о за рад у пољу. И чиними се, неко мора да је овако удесио време нашег трајања. И добра је та пролазност и бескрајни циклус рађања нових облика живота. После нас доћи ће неко ново време. Нови људи. Тамо где је било море створиће природа плодну равницу, а на место моје њиве тећи ће чиста река са свим благодетима које вода доноси.
Ситан проблем
Уздајући се у срећу која је досад није изневерила, у слалом стилу, покушава да се провуче између аутомобила и читава стигне на другу страну улице док истовремено претура по буђелару и пребројава колико још у новчанику има ловијане. На пола пута стигла некако да сведе салдо и констатује да нема смисла свраћати у салон код депилаторке Даце, јер јој фали кинте за депилацију ногу. И тако буде принуђена да на одређено време одложи термин. Схвата да може само ескиважом да заобиђе Дацин студио. Те у нужди из стопе мења смер кретања, уз ризик да буде прегажена, враћајући се назад одакле је и малочас дошла.
Поседујем једну њиву уз реку. Земља је добра, масна црница и без ђубрива је млогородна. И све би било у савршеном стању да се река није сместила баш ту у облику оштре, лакат окуке. Овако вода годинама глође и подрива високу обалу, обара је и односи део по део њиве у неповрат. Време чини своје, а река се незаустављиво све дубље урезује у њу. И не само њиву, него време неосетно круни и мене, те снага копне. Старим. Са сваким новим даном све више сам изнемог'о за рад у пољу. И чиними се, неко мора да је овако удесио време нашег трајања. И добра је та пролазност и бескрајни циклус рађања нових облика живота. После нас доћи ће неко ново време. Нови људи. Тамо где је било море створиће природа плодну равницу, а на место моје њиве тећи ће чиста река са свим благодетима које вода доноси.
Ситан проблем
Уздајући се у срећу која је досад није изневерила, у слалом стилу, покушава да се провуче између аутомобила и читава стигне на другу страну улице док истовремено претура по буђелару и пребројава колико још у новчанику има ловијане. На пола пута стигла некако да сведе салдо и констатује да нема смисла свраћати у салон код депилаторке Даце, јер јој фали кинте за депилацију ногу. И тако буде принуђена да на одређено време одложи термин. Схвата да може само ескиважом да заобиђе Дацин студио. Те у нужди из стопе мења смер кретања, уз ризик да буде прегажена, враћајући се назад одакле је и малочас дошла.
([^_^]) Gaby Moreno - "Blues de mar" (Audio Single)
Импровизација
Мала рафтинг регата била је склепана на брзака. Сачињена од једног изанђалог и бушног гуменог чамца и лопатицa без лопата. Мала рафтинг регата кретала се вештином пловидбе узводно ка завршном пункту, којег је неко још луђи осмислио и поставио иза треће окуке, ал низводно. Тај мали збунилук приписиван је нагибу реке што се с успоном од неки два степена спуштала ка извору. Та аматерски изведена импровизација изискивала је од неискусног, млађаног кормилара Срђе Сараге (у руци с лопатицом без лопате), још веће умеће да кормила бушним чамцем, брате.
Њиова ти пропусница до неба не треба!
У данима безнађа, страхота и слуђивања што из дана у дан непрестано медијским медијумом кола, ипак паметан неко благовремено савет ће дати и рећи: Не брините још од памтивека има начина за излазак из кризе. Алтернативни лек против поганог свега оног што „моћник“ доноси. И даље саветује, изађите на смрзнуту реку и собом понеси купаће гаће, сланину (три прста дебелу и посољену алевом париком. Проју. Рена (љутог), ајвара, белог лука и главицу две и црног. Шљивовице (меке домаће, а може и доброг старог пиратскога рума). И док се ракија греје, братки и сестре реку препливајте и не хајте што је хладно и што (о)мрзли ветар "северњак" снег над главом вам веје. Кад се краулом преко реке промрзли вратите чекаће вас окрепљење. Прозебло тело огрејаће врућа и истерати из тела све наметнуте погани. Освежени и очишћени уз звуке трубе, што зна небо зна да пара, оснажени коло заиграјте. Ђипајте наги и боси (уз инат!) по смрзнутој трави све док вам се у главу не заврти. Јер и то, поред осталог, може бити прочишћење и излечење. А у здравом телу здрав дух је решење, неко паметан рече.
Туристичка дестинација
Да ли је планета Земља једна од многобројних туристичка дестинација Свемира? Да ли можда супериорнија бића из дубоке Васељене посећују на одређено време „нашу“ планету? То питање постављам себи, док шетам парком овог лепог Михољског дана. Са смешком на лицу, због ове луцкасте мисли, вртим главом и изговарам полугласно речи Небу: Не знам. Ал` после само неколико корака уплићем се у замку и крећем у хипотезу која се ослања на данашњи туризам и као пример већ видим слике стрпљивих чекача у дугом реду пред улазом у париски Лувр. Ту слику покушавам да пренесем тамо... у непознати Свет. И већ видим радознала бића како се тискају пред киоском што нуди срећке за "провод" на далекој дестинацији, планети Земљи. Срећка важи у трајању једног земаљског живота. Иначе нуди се по цени која варира. Све зависно од квалитета аранжмана и улоге личности за коју ће се купац определити и коју ће на Земљи одиграти, по нама знаном принципу: Колико си платио тако си се и провео. Иначе купац нема увид у дужину и начин окончања боравка на планети Земљи. То је строго чувана тајна тамошњег националног удружења туристичких агенција и купац нема приступ тим подацима. И тако астрално биће купује тело по мери и укусу. Бира личност и карактер какав досад још није испробао.
Мена годишњег доба
Под клецавом ногом старца крцка и крши се залеђена стаза. Дах му је тежак и искидан. Застаје на кратко да се одмори. Пуним плућима удише хладан чист ваздух. И док га зима штипа за лице, из дубине наталожене прошлости израња на чистац сећање на једну сличну сцену давно прошлог детињства и филм стаде да се одмотава пред његовим очима...
Беше тад исто овакав сунчан а прохладан дан разливен по пространој равници заспалој под дубоким белим и светлуцавим снегом. И он запажа једну мрвицу насред равнице која се упутила ка оближњем брегу. У тек нараслој мрвици препознаје себе, малишана од пет-шест година, са плавом капом и белом ћубом на глави. Дебело је натронтан у два пара панталона и прегломазаном капуту, којег је мора бити наследио од старијег брата. Из предугачких рукава стрче две штрикане црвене рукавице без прстију. У једној чврсто држи канап о кога су везане санке. Подигнутих руку у висини рамена преокупљен је чупањем ногу из дубоког снега. Саплиће се о капут, о предугачки тешки вунени шал, заноси се и губи равнотежу. Пада у снег, али се брзо придиже и наставља даље да бауља кроз дубок снег вукући за собом преврнуте санке. И не примећује ништа од идиличне лепоте, нити има око за оголеле повијене гране дрвећа под тежином дебелог мокрог снега. Тај малишан, који је на пола пута до брега, могао би лако да се врати назад утабаном пртином, али намера му је очигледна што пре да стигне до другара, тамо одакле се већ чује дечија граја која се санка.
Жарко паликућа
Жаре млађано змајче професионално ватру бљује а није за ватрогасни посао за који беше наручен. Само кад је у питању кинта тад Жаре ангажман не бира, тако је био обучен. И поручен кад стиже тамо на неко имање, угледаше га брадати фармери па обрадовани одушевљено своје шешире у ваздух побацаше и зарђалим колтовима по њима припуцаше. Од толике радости што су шешире били избушили фармери еуфорично круг начинише, па су зађипали. Неки пресрећни грлили се, љубили и у прашину ваљали се. Чак се и Жаре одушевио оволикој помпи приређеној му у част. Па кад је са коња скочио и шеширом прашину са себе стресао, прво се у новинарку фантастичне спољашности запиљио. Док му је она постављала питање како ће паликућама да уђе у траг, Жарко је жеље слатке живео... како би је само ватрено кресао само кад би му допустила. А када се сит из сањарења пренуо, шкрт на речима какав је био, у своју одбрану је кратко прокометарисао: Поричем да сам у твоје сисе пиљио! Уствари очи сам на њима мало одморио. А онда се растрезнио и на тему вратио, па додао: Како не памтим да се ико досад његовом доласку толико обрадовао. Да се од еуфорије тотално ужарио и сместа прву ш(т)алу у близини запалио.
Данас ми Жарко поклонио црвену ружу. Не знам шта му би?!
Коме да верујем
Бого драги, на реч верујем само Теби. Верујем, иако Твоју реч не чујем. И не мора. Довољно је да осећам оно што кажеш. Знам... требам се стрпети иако ме тиште овољудски неодноси. Лажи, обмане и преваре. Бого, але ме у очи гледају, сикћу лажи и дрско од мене траже да у све њиово то поверујем. А ја уместо да устанем и стиснем песнице, ћутим Бого и трпим. Трпим јер излаз из ћорсокака не видим. Зато што све друго води у пребрзу пропаст. У небо Бого погледам и тражим Тебе, твоју помоћ. Ти имаш визију и знаш расплет и исход, ја не. Чини ми се да се сва овоземаљска Патња понавља. Свеопште велико Зло и оно што је мало преостало Добро. Оно што је било и сад је присутно и биће га док нас има. А нема нас баш много. Све нас је мање. Многи су пробали да исправе оно што се исправит не може и на крају пали. Неправда је ала моћна, тешко је онемоћити. Мало нас је ишта да мењамо. Мало нас је и лако је јачем да се с нама несложнима спрда. Не жалим се, само константујем актуелно стање. Увек смо страдали и страдаћемо надаље.
Зашто? А Ти сигурно да имаш своје мишљење.
([^_^]) Γιάννης Πάριος - Δεν Μ'Αγαπάω (Οfficial Audio Release)
Импровизација
Мала рафтинг регата била је склепана на брзака. Сачињена од једног изанђалог и бушног гуменог чамца и лопатицa без лопата. Мала рафтинг регата кретала се вештином пловидбе узводно ка завршном пункту, којег је неко још луђи осмислио и поставио иза треће окуке, ал низводно. Тај мали збунилук приписиван је нагибу реке што се с успоном од неки два степена спуштала ка извору. Та аматерски изведена импровизација изискивала је од неискусног, млађаног кормилара Срђе Сараге (у руци с лопатицом без лопате), још веће умеће да кормила бушним чамцем, брате.
Њиова ти пропусница до неба не треба!
У данима безнађа, страхота и слуђивања што из дана у дан непрестано медијским медијумом кола, ипак паметан неко благовремено савет ће дати и рећи: Не брините још од памтивека има начина за излазак из кризе. Алтернативни лек против поганог свега оног што „моћник“ доноси. И даље саветује, изађите на смрзнуту реку и собом понеси купаће гаће, сланину (три прста дебелу и посољену алевом париком. Проју. Рена (љутог), ајвара, белог лука и главицу две и црног. Шљивовице (меке домаће, а може и доброг старог пиратскога рума). И док се ракија греје, братки и сестре реку препливајте и не хајте што је хладно и што (о)мрзли ветар "северњак" снег над главом вам веје. Кад се краулом преко реке промрзли вратите чекаће вас окрепљење. Прозебло тело огрејаће врућа и истерати из тела све наметнуте погани. Освежени и очишћени уз звуке трубе, што зна небо зна да пара, оснажени коло заиграјте. Ђипајте наги и боси (уз инат!) по смрзнутој трави све док вам се у главу не заврти. Јер и то, поред осталог, може бити прочишћење и излечење. А у здравом телу здрав дух је решење, неко паметан рече.
Туристичка дестинација
Да ли је планета Земља једна од многобројних туристичка дестинација Свемира? Да ли можда супериорнија бића из дубоке Васељене посећују на одређено време „нашу“ планету? То питање постављам себи, док шетам парком овог лепог Михољског дана. Са смешком на лицу, због ове луцкасте мисли, вртим главом и изговарам полугласно речи Небу: Не знам. Ал` после само неколико корака уплићем се у замку и крећем у хипотезу која се ослања на данашњи туризам и као пример већ видим слике стрпљивих чекача у дугом реду пред улазом у париски Лувр. Ту слику покушавам да пренесем тамо... у непознати Свет. И већ видим радознала бића како се тискају пред киоском што нуди срећке за "провод" на далекој дестинацији, планети Земљи. Срећка важи у трајању једног земаљског живота. Иначе нуди се по цени која варира. Све зависно од квалитета аранжмана и улоге личности за коју ће се купац определити и коју ће на Земљи одиграти, по нама знаном принципу: Колико си платио тако си се и провео. Иначе купац нема увид у дужину и начин окончања боравка на планети Земљи. То је строго чувана тајна тамошњег националног удружења туристичких агенција и купац нема приступ тим подацима. И тако астрално биће купује тело по мери и укусу. Бира личност и карактер какав досад још није испробао.
Мена годишњег доба
Под клецавом ногом старца крцка и крши се залеђена стаза. Дах му је тежак и искидан. Застаје на кратко да се одмори. Пуним плућима удише хладан чист ваздух. И док га зима штипа за лице, из дубине наталожене прошлости израња на чистац сећање на једну сличну сцену давно прошлог детињства и филм стаде да се одмотава пред његовим очима...
Беше тад исто овакав сунчан а прохладан дан разливен по пространој равници заспалој под дубоким белим и светлуцавим снегом. И он запажа једну мрвицу насред равнице која се упутила ка оближњем брегу. У тек нараслој мрвици препознаје себе, малишана од пет-шест година, са плавом капом и белом ћубом на глави. Дебело је натронтан у два пара панталона и прегломазаном капуту, којег је мора бити наследио од старијег брата. Из предугачких рукава стрче две штрикане црвене рукавице без прстију. У једној чврсто држи канап о кога су везане санке. Подигнутих руку у висини рамена преокупљен је чупањем ногу из дубоког снега. Саплиће се о капут, о предугачки тешки вунени шал, заноси се и губи равнотежу. Пада у снег, али се брзо придиже и наставља даље да бауља кроз дубок снег вукући за собом преврнуте санке. И не примећује ништа од идиличне лепоте, нити има око за оголеле повијене гране дрвећа под тежином дебелог мокрог снега. Тај малишан, који је на пола пута до брега, могао би лако да се врати назад утабаном пртином, али намера му је очигледна што пре да стигне до другара, тамо одакле се већ чује дечија граја која се санка.
Жарко паликућа
Жаре млађано змајче професионално ватру бљује а није за ватрогасни посао за који беше наручен. Само кад је у питању кинта тад Жаре ангажман не бира, тако је био обучен. И поручен кад стиже тамо на неко имање, угледаше га брадати фармери па обрадовани одушевљено своје шешире у ваздух побацаше и зарђалим колтовима по њима припуцаше. Од толике радости што су шешире били избушили фармери еуфорично круг начинише, па су зађипали. Неки пресрећни грлили се, љубили и у прашину ваљали се. Чак се и Жаре одушевио оволикој помпи приређеној му у част. Па кад је са коња скочио и шеширом прашину са себе стресао, прво се у новинарку фантастичне спољашности запиљио. Док му је она постављала питање како ће паликућама да уђе у траг, Жарко је жеље слатке живео... како би је само ватрено кресао само кад би му допустила. А када се сит из сањарења пренуо, шкрт на речима какав је био, у своју одбрану је кратко прокометарисао: Поричем да сам у твоје сисе пиљио! Уствари очи сам на њима мало одморио. А онда се растрезнио и на тему вратио, па додао: Како не памтим да се ико досад његовом доласку толико обрадовао. Да се од еуфорије тотално ужарио и сместа прву ш(т)алу у близини запалио.
Данас ми Жарко поклонио црвену ружу. Не знам шта му би?!
Коме да верујем
Бого драги, на реч верујем само Теби. Верујем, иако Твоју реч не чујем. И не мора. Довољно је да осећам оно што кажеш. Знам... требам се стрпети иако ме тиште овољудски неодноси. Лажи, обмане и преваре. Бого, але ме у очи гледају, сикћу лажи и дрско од мене траже да у све њиово то поверујем. А ја уместо да устанем и стиснем песнице, ћутим Бого и трпим. Трпим јер излаз из ћорсокака не видим. Зато што све друго води у пребрзу пропаст. У небо Бого погледам и тражим Тебе, твоју помоћ. Ти имаш визију и знаш расплет и исход, ја не. Чини ми се да се сва овоземаљска Патња понавља. Свеопште велико Зло и оно што је мало преостало Добро. Оно што је било и сад је присутно и биће га док нас има. А нема нас баш много. Све нас је мање. Многи су пробали да исправе оно што се исправит не може и на крају пали. Неправда је ала моћна, тешко је онемоћити. Мало нас је ишта да мењамо. Мало нас је и лако је јачем да се с нама несложнима спрда. Не жалим се, само константујем актуелно стање. Увек смо страдали и страдаћемо надаље.
Зашто? А Ти сигурно да имаш своје мишљење.
([^_^]) Γιάννης Πάριος - Δεν Μ'Αγαπάω (Οfficial Audio Release)
Конфузија
Понекад си изгубим контролу над осјећањима, па ми се чини да су чопор аљаских хаскија, мајку им - међ кој'ма влада пометња, јер се не могу сложит око тога на коју ће страну кренут, док ја, сред лита, седим промрзо на саонама и чекам, чекам никуд не пристижућ.
Понекад си изгубим контролу над осјећањима, па ми се чини да су чопор аљаских хаскија, мајку им - међ кој'ма влада пометња, јер се не могу сложит око тога на коју ће страну кренут, док ја, сред лита, седим промрзо на саонама и чекам, чекам никуд не пристижућ.