Младен

Виђам га скоро свакодневно на другој страни улице. Сетих се да сам га први пут уочио у лето прошле године. Тог јутра осећала се јара и наговештавала убитачну врућину која је претила да дан претвори у пакао. Свет је на улици био у лакој гардероби, само је он код семафора, био са кишобраном у руци. Стоји на ивици тротоара и зури у семафор. Вишљи је за главу од свих осталих око њега. Одскаче од масе својим целокупним изгледом. Светле је пути, плавокос, крупан са огромним стомаком а сав црвен у лицу. Од кад за њега знам увек је у баварским кратким кожним панталонама и са качкетом на глави. Иначе, не изгледа запуштено. Увек је обријан са чистом кошуљом на себи. Гега се нестрпљиво са ноге на ногу док чека на семафору. А кад се укаже зелено светло и сви похрле на другу страну, он се нагло окреће, мења правац и журним корацима стане да се удаљава.
И овог јутра док стојим на раскрсници и чекам да пређем преко улице на другу страну где већ он стоји, сустиже ме госпођа Стојанка.
-«Добро јутро, комшија!, ви поранили, сигурно на посао?», пита она.
-«Добро јутро! Да, да, на посао» одговорих.
-«Јаој, јел видите оног преко улице... То је Младен - станује код нас у згради.», показа она руком у правцу њега. Младен, никад му то име небих дао, помислих.
-«Јадник, баш је изгубљен случај, сваки дан је овде или на штрафти», рече госпођа Стојанка и настави: Од кад му је жена Анђа пре неку годину умрла, Бог да јој душу прости, живи сам ко пустињак у изнајмљеном собичку код госпође Стаменковић. Иначе, Младен је из другог места. Кажу да је био веома имућан газда. Да је дуго радио негде у иностранству. Да је тамо зарадио велике паре. Причала ми госпођа Стаменковић, настави она, -да је одмах после женидбе отишао у печалбу. Младу је замислите оставио код оца и матере. У почетку је долазио чешће кући, а кад му се изродише деца све је некако ређе долазио - зато је слао све више. Радио је много и тешко на грађевини. И лети и зими, и по киши и снегу; увек на скели. Увек са мистријом у руци. Радио је од јутра до мрака и на Црвено слово - само да стекне, да на ничему не оскудевају, да имају они, његови мили. Сазидао је лепу велику кућу и напунио је свим и свачим. Све је он то увезо отуд из света. И све што је донео било је лепо и скупоцено. После, кад је ћерка завршила права, удао је, по њеној вољи. Јер, и он Младен, оженио је девојку коју је волео, његову Анђу. Њој, Јагоди је Младен купио нов стан од 150 квадрата у центру града, а зету нов ауто. У захвалност оцу, Јагода забрани касније рођеној деци да спомињу имућног деду, а поготову да деда ради у иностранству. Ваљда се стидела, шта ли. Син Срба, његов понос и дика, студирао је неко време архитектуру али је студије превремено прекинуо. Више од учења интересовао се за провод, за лепе жене, брза кола, сплавове и алкохол. Сваке две године би отац слао новац за нови модел аута; кад он није мого да се проводи, нек проживи његов Срба. Млад је, кад ће ако не сад! Проћи ће то и све ће да легне на руду, да буде како треба кад се он Младен, једнога дана сасвим врати кући. Ожени ће га, добиће унучиће... и једном ће ваљда и он да се скраси. Да са његовима, са Србом, снајом, унучићима и његовом верном Анђом безбрижно проживи остатак живота у заједничкој кући. Пензију је већ регулисао. Неће бити бог зан колика. Ал за њега и Анђу сасвим довољна да скромно и безбрижно проведу старост. Стим и отпоче пропаст.
Није прошло ни пола године од кад се Младен вратио, а већ избише прве свађе око пара са сином. Срба је био навикао да има, за нема није знао од кад за себе зна. Од мале пензије отац више није могао да подмирује Србине дугове и, наста клање измећу сина и оца. Ако се у тим односима о оцу и сину уопште може говорити. Њих, који се годишње виђаху само око славе и око Божића тешко се може данас говорити о неком отац-син односу. Анђа, јадница, искидана између сина и оца од бриге паде у тешку болест. И не потраја дуго, сва побољева и брзо оде. Јадница, Бог да јој душу прости...
Једнога дана, син Срба припит нападе оца на правди Бога: «Ти, матори! Шта тражиш бре још у мојој кући! Губи се тамо где си све те године и био. -Марш из моје авлије, ђубре маторо. Само си ми на терету! Шта бре ти мислиш, да ћу ја да те негујем, дворим, и да ти перем усране гаће! Будало једна пробисветсака!» и диже секиру на оца. Младен ћипи у страну...
Сутрадан је скупио оно најпотребније мало гардеробе и отишао. Отад, лута његовом штрафтом: 100 метара напред, 100 метара назад, сваки дан, недалеко од семафора.