Моја вучица

Има недељу дана одкада сам са стадом на обронцима и пропланцима планине. Ту остајем све до касне јесени – док овце не добију на тежини. Уз овце су и моји верни шрапланинци Црни, Рундавко, Бруно и Хроми. Пре десетак година у подножју планине, недалеко од малог поточића саградио сам брвнару и оградио тор. Једва сам сачекао да опет отопли и да се отиснем у планину. Да опет осетим свеж ваздух, дивљину и мир којег ми никада доста. Ноћи су још увек свеже па сам принуђен преко ноћи да ложим. Није ми тешко да се дижем ноћу, ставим цепаницу у фуруну одем до прозора и погледам како је стадо. Мада су Црни и његови другари напољу уз овце, ипак сам мирнији кад кроз прозор бацим поглед по белом благу. Тако и ове ноћи већ трећи пут устајем. Напољу млад месец, месечина се просула по пропланку и стаду. Све је мирно и спава па ипак, нешто ми не да мира, нагони ме да се обучем и изађем напоље до оваца. Обиђем около обора и установим да за бригу нема потребе: све је било како треба, ничег посебног. Црни ми приђе, ја га помилујем по глави, умирим и покажем му руком да се врати назад код оваца. Окренем се и пођем назад. Тек на пола пута, у сенци коју је бацала брвнара приметио сам је и одмах по ходу препознао. Била је то моја вучица. Пре две, три године, негде крајем лета имала је сломљену предњу ногу и није била у стању да иде. Све до јесени није дала да јој се приближим. Храну исто није хтела да узима. Страшно је била онемоћала да сам се плашио да не угине. Ипак на сву моју радост почела је да једе. Носио сам јој свакодневно храну и воду горе на стену. Полако се опорављала, нога јој је зацелила мада мало криво -од тада шепа. Од тада сваке године ме посећује. Могло би се рећи да смо у неку руку били постали пријатељи. Ја сам јој дозвољавао да однесе једну до две овце по сезони а она је узвраћала тако што није дозвољавала да њен чопор угрожава моје стадо. То је био наш дил. Изашла је из сенке и ја пођох пар корака ближе на одстојање које је допуштала. Стојимо и ћутимо. Само месец изнад нас преводи наше мисли:

- Ево ме опет. Пожелела сам да те видим.
- Ах ти си то, дуго те није било?
- Знам.

Опет ћутимо, само се гледамо у очи дуго, дубоко. И луна изнад нас и стадо и Црни, све ћути као да је врач својом натприродном моћи, чаробним штапићем зачарао овај тренутак. Тек на њен кратки позив однекуд, из мрака изађоше три мала штенета.

- Моја деца.
- Ох!, би све што изустих.
- Имала сам шест, три су ми од глади угинула.
- Жао ми је, стварно ми је жао, помислих
- Немој, немој да бринеш имам ова три, преживеће.
- Хоће, обећавам тихо.
- Знам. А сад морам да идем, већ свиће и нечујно се са малима повуче у сенку.