Пањовад

Рвање мог покојног деда Боре са једним старим жилавим пањем

- Тај пањ, казао је деда сав задихан и окупан у зноју између два налета снажних удараца секиром о подебљу жилу -тврђи је од мог покојног оца Спасе. А он је да знаш синко био баш тврд човек. Он ти је за живота био на далеко познат намћор и увек терао по своме. Јес', био је твој прадеда громада од човека а тврдоглав, тврдоглав ко мазга. Од онога што је био наумио да уради нико га живи одвратити није могао. Чак ни покојна ми мати Роса, рекао је то и загледао се негде у даљину.
Ослоњен обема шакама о врх држаље секире у краћем предаху за кратко је остао да стоји непомичан међу оно крупно иверје. Онако одлутао и због нечег само њему свесног, зрачио је неким поносом на то што је видео, чега се управо присећао. Изгледао је као неки савршен кип исклесан мајсторском руком из једног гранитног блока у част и славу неком његовом предку, неком славном шумадијском пањоваду.
Боже, што сам га у том тренутку волео и дивио му се.
Бора се пренуо се из мисли а у његовим плавим очима нестаде оног сјаја. Кошчато лице му доби неку строгоћу а понос замени одлучност. Маши се руком за појас и извади одонуд заденуту марамицу. Брзо и енергично је истресао; као да тиме од себе одгања нека ружна сећања. Њоме је обрисао лице, врат и густу седу косу. Коленима је обухватио држаљу
секире, па још више заврнуо рукаве просте сељачке кошуље од конопље. Пљунуо је у лопате од шака, узео у десну руку држаљу од секире и онда се још једном осврнуо око себе. У два корака је пришао следећој жили, која се мени одозго доле у рупи, чинила као огроман питон са којим ће он већ следећег тренутка из само њему познатих разлога почети да се рва на живот и смрт. Погледао је на горе према мени, осмехнуо се благо а онда рекао:

- Синко, ајд склони се мало у страну, да те који одлетео ивер не закачи.