Перорез

Ножић мали у џеп стане
Жлицу има и виљушку и сечиво,
с друге стране тестерицу.
Куд да кренем ја га носим,
кад затреба што да просим.
Дрангулија има триста:
Упаљач, шарафцигер, моторцангле,
маказице, пинцетицу, чачкалицу…
Кашичицу за ципеле.
За малину има коморицу.
Па од рога дворед' чешаљ,
једну лупу и за нокте турпијицу.
И привезак од олова, малу лаку хаубицу.
Има, преградицу - малу тајну са сликицом моје Ане.
Шта да кажем... перорез је нема мане.

Перорез зван "рибица" са плеханим корицама више не постоји. Данас дечијим светом "харају" најмодернији паметни телефони. Деца су омађијана светлуцавим анимацијама, сликицама са монитора и видео игрицама. Опсесивна жеља да се што више времена ћори у паметни телефон узима све више маха. Пре неки дан, после подужег времена невиђења дође ми унука у госте. Нисмуо се честито ни поздравили кад она одмах извади телефон из џепа и изгуби се ментално у неки само њој познат свет. Кажем јој, дедино ајд остави то сокоћало да мало поразговарамо. Чекам одговор са друге стране стола... чекам, прође подна док се смилила да подигне поглед. Погледом ме тражи као кроз маглу и збуњена и отсутна и са мало прекора у гласу, тек да нешто каже, сморено упита: а о чему деда?! Хтедох јој предложити да одемо до гробља и запалимо свећу покојној баки; од бакине сахране на гробу њеном није била а тако су ње две биле блиске, али нисам стигао. Већ је поново била утонула у виртуални свет. Видим дете је презаузето својим бригама и одустадох. Мислим се, стварно, о чему још једна петнаестогодишња девојчица са својим деком има да води конверзацију? О дединим кошницама, пчелама и меду? И тако, седимо неко време на веранди ћутке за столом, ја са погледом у њу, а моја унука фиксираног погледа у паметни телефон. Чудим се како само прстима лети преко дисплеја? Час, час одувава несташни увојак са чела и мршти се док нешто важно пише. Има бакину коврџаву густу косу, а стасом је на оца. Памет и виспреност је наследила од мајке а животну снагу од рода коме припада. Хтедох опет отпочети причу о перорезу звани "рибица", али се застидех старачке бесмислице и вратих зарђали ножић назад у џеп. Некада, још док је била мала, волела је моје приче да слуша, али то време је неповратно прошло. Устала је ћутке и не скидајући поглед са телефона и онако више за себе тихо рече: време је, морам да идем аутобус само што није стигао. Пољубила ме у образ и изашла. Довикнух за њом: Отелила се Шарка и да вест обавезно пренесеш оцу. И реци му, да дође првом приликом да крстимо теле. Не верујем да ме је чула. Већ је била код дворишне капије а и слушалице је имала на ушима. У мом детињству из давно прошлог времена, перорез "рибица" је био врхунац технолошког достигнућа. За многе моје вршњаке дуго, дуго био је недостижан важан авантуристички реквизит. Поседовање перореза "рибице" у то време - а беше то, ако се не варам, крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века, значио је за нас дечаке основце исто онолико колико и витезвовима сталежна позиција у средњем веку. Носити перорез "рибицу" закачен о појас панталона била је привилегија којом се шепурили само "одабрани", а ја сам био један од срећника и правио се важан пред другима. Тако сам у свакој прилици па и у школској клупи шиљио ионако зарезану мастиљаву оловку. Ма какви, шетња по Месецу је спрам тог призора била мање важан догађај и то не само за мене. За оне који не знају, перорез "рибица" је мален ножић са сечивом сачињеним од нешто бољег плеха. Ножић је "на преклапање" тако да је после употребе сечиво "нестајало" савијањем у прелепе плехане корице у облику рибице. Мој перорез је имао корице плавкасте боје са избоченим рибљим крљуштима и репом са рупицом кроз коју је био провучен конац од црвене вуне. За мене је перорез "рибица" био технолошко чудо од непроценљиве вредности. Перорез "рибицу" чувао сам као своје очи у глави. Временом сам одрастао а перорез "рибица" полако падао у заборав и рђао. Тек недавно, ни сам не знам зашто, пењао сам се оматорео стублама на таван наше старе куће. Седнем међу картоне и котарице пуне стварима које је време прегазило. Ствари које никоме више нису потребне, али које је неко из сентименталног разлога спасао да не заврше на депонији или у контејнер за ђубре. Знатижеља ме повуче да отворим једну картонску кутију у којој је неко од мојих донео нове дечије ципеле "Бата" бр. 34/35. Подигао сам прашњави поклопац и завирио у унутрашњост кутије. У кутији је било нешто кликера стакленаца, челиканаца и оних од пресушене глинене који ми се у руци расуше у прах. Било је и нешто од школског прибора: један искривљен шестар, дрвени лењир са избледелом скалом, дрвени троугао, угломер, лимени моторцикл, два америчка лимена аута типа шевролет, једна нотна свеска, Авантуре Хаклбери Фина, књижица у џепном издању и мој зарђали перорез звани "рибица". Омађијан данашњом технологијом доступности свуда и на сваком месту млад човек опсесивно је прилагођен да
цеолоднево комуницира путем интернета и паметних мобилних телефона. Дете данас све више постаје зависник тих уређаја светлуцавих анимација, видео игрица и друштвених мрежа. Данас му је виртуално доступна и испуњена свака жеља, тако да нема потреба више маштом да се довија до авантура. Чак и бебама родитељи ћутке постављају укључен светлуцави таблет пред нос. Наводно да кроз игру, бебицу од годину дана уведу у свет слова и речи. А у истину желе нешто друго - свој мир. Макар пет минута да се посвете само свом паметном телефону.