Пијун
Звоцо 'си кад играло шах само против себе?
Рекох јутрос, ко игра шах, њему просто не може да буде досадно. И кренем.
Једним потезом очистим сто после доручка, на сто постављам дрвену шаховску таблу. На њу ређам фигуре црне и беле. По том питању ја не правим разлике и дајем предност оној, другој мене, да одабере боју. Поставим и шаховски сат. Две столице; по једну са обе стране табле. Са бока не стављам ништа, та места су резервисана за кибицере.
Започнем игру, повучем први потез белим фигурама. Подигнем дупе са столице и штопирам време. Док штоперица чука - а за потез јој ја одредила лимит од 5 секунде - пресађујем се на другу столицу. Мало је тесно: плакар, сто, фриз, кибицер а између свега тога још и ја. Гурам гузом фриз а беда се неда, а све време ко лукс пазим да ми заставица не падне. Ако падне истекло ми време.
Станем да анализирам противнички потез из потпуно другог угла. Мућкам главом и дођем до закључка да у њој ништа не бућка. На челу мом осећам само како пузи светлећа реклама: "Шах увећава менталну активност и тако помаже против деменције – шах одлаже старење мозга!". Фајта пуна логике према којој ми тешко пада "за чије гаје бубрегаре" да се одлучим. Да ли за моје, наше, или мојењене, да навијам. И сад ти буди паметан, по правом пресеци. Трудим се да не погрешим. Коначно, "на фала укурц", донесим одлуку да је баш тај "цуг" који повлачим, макси. А веома ми је важно да победим. А кад изгубим, онда ми је мало жао што нисам победила. Опет мислим, ал' ако си дала све од себе, то ти дође као да си и победила, само ти мање значи. Тешим се. И зато, код ове партије, коју сад играм, за мене важи девиза: "Џак пара није цифра да се Звоцка заврбује и отпочету партију шаха забатали! Ни магаре бре не жели, за ту сићу, да буде голодупо "везано за тополу" у предвечерје, кад комарци коло заиграду, крај реке Мораве. Мада немо се прерано "бусамо у груди", још увек пацер у "шкрипцу" пада на изакану смицалицу и у очају прибегава деформисању пешачке структуре на шаховској табли. И прво жртвује "задњу узданицу" и шаље пешаке у ватру не би ли у узмаку сачувао дупе краљу. Вежбајмо мозак - играјмо шах!
Започнем игру, повучем први потез белим фигурама. Подигнем дупе са столице и штопирам време. Док штоперица чука - а за потез јој ја одредила лимит од 5 секунде - пресађујем се на другу столицу. Мало је тесно: плакар, сто, фриз, кибицер а између свега тога још и ја. Гурам гузом фриз а беда се неда, а све време ко лукс пазим да ми заставица не падне. Ако падне истекло ми време.
Станем да анализирам противнички потез из потпуно другог угла. Мућкам главом и дођем до закључка да у њој ништа не бућка. На челу мом осећам само како пузи светлећа реклама: "Шах увећава менталну активност и тако помаже против деменције – шах одлаже старење мозга!". Фајта пуна логике према којој ми тешко пада "за чије гаје бубрегаре" да се одлучим. Да ли за моје, наше, или мојењене, да навијам. И сад ти буди паметан, по правом пресеци. Трудим се да не погрешим. Коначно, "на фала укурц", донесим одлуку да је баш тај "цуг" који повлачим, макси. А веома ми је важно да победим. А кад изгубим, онда ми је мало жао што нисам победила. Опет мислим, ал' ако си дала све од себе, то ти дође као да си и победила, само ти мање значи. Тешим се. И зато, код ове партије, коју сад играм, за мене важи девиза: "Џак пара није цифра да се Звоцка заврбује и отпочету партију шаха забатали! Ни магаре бре не жели, за ту сићу, да буде голодупо "везано за тополу" у предвечерје, кад комарци коло заиграду, крај реке Мораве. Мада немо се прерано "бусамо у груди", још увек пацер у "шкрипцу" пада на изакану смицалицу и у очају прибегава деформисању пешачке структуре на шаховској табли. И прво жртвује "задњу узданицу" и шаље пешаке у ватру не би ли у узмаку сачувао дупе краљу. Вежбајмо мозак - играјмо шах!
Црњак
Играју Перица и Јовица шах. Каже Перица Јовици: Узми црне фигуре, теби је јуче умрла кева.
([^ _^]) Ana Luísa de Águeda - "Minhas Amendoeiras" (António Anica)