Пиране пливају Дунавом плавим

Знам да касним мојим прилогом на ову помало забуђалу тему о пирани коју је некo пре мене покренуо. Ипак, кад сам започео срати, желим узгредно да кажем, да овај текст није обојен политичким фарбама, но мотив му остао само конфузно размишљање једног узпаниченог дунавског гумопловца Јоцике, у вези појаве пиране у нашим речцама. Дакле, овде неће бити зајебанције нити речи о познатом рукометном клубу „Пиране“ из Зајечара. Не море, то не. Нити ћу да зуцнем о пирани слабашном бићу, која мора да се окупља у јату ради заштите од предатора, како истичу у својој студији истраживачи зоолози универзитета Сент Ендрјус у Шкотској. А ни о биљоједним врстама нећу, а које држим у кући. А то су ми роспија ташта, па две сваје бабадевојке, пиране-уседелице и на крају жена. А заобићи ћу и тему «пиране су прелепе рибице». Овде ће се водити озбиљна реч о пирани коју бије лош глас. Ту ће Јоца отворено да тврди, како су пиране праве подводне убице, које су у стању да за неколико минута ладно смажу печено прасе. Елем, реч ће бити о увезеном месоједном монструму, такозваном "пyгоцентрус натеррери", тј. црвеним пиранама. А које је неки мамлаз тајно-(не)намерно пустио на слободу, директно у неку притоку дунавску. И сад те але незаситне, плове неконтролисано правац Дунаву. А биће и да су стигле. Сад ми нешто на “памети”, оно прошлонедељно плутање Дунавом на тракторској гуми... И у овом часу морам се смејати, јер ме још увек голица онај осећај, од онда, кад сам преко гуме ладио ноге у ладној дунавској води, док смо полако цурели ка Смедереву. Таман што сам помочио кисела стопала у Дунав, кад осетим да ме нешто пипуцка, дирка и грицка по табанима, ал онако нежно, па морам се смејати као и сад. Мислим се, рибице су. Бела сића, дошла за мирисом покварена сира, па трпим док ме оне шашкоље по табанима, око палца итд. Лепо ми дође па се смејем ко луд на брашно... а кад не могу више истрпети ја извучем ноге из воде. Погледам, а ноге ми чисте као да сам их нове обуо. Ма ни слутио нисам, да у моме Дунаву плавом, има крволочних Амазонки. Сад сам уверен да су то биле пиране. Срећа моја да оне воле чисту воду, а око гуме, колко се сећам, тог дана вода дунавска није била баш бистра. А можда се и варам, хммм... Е сад, на то што неко тврди да пирана живи само у беспрекорно чистој води, без веће количине отпадних азотних материја, које пиране не подносе и тврдња како пиране нису много покретљиве рибе, не наседа више Јоца! Као да сам ја на тракторској гуми брз, да пирана не може да ме сустигне и престигне, ако оће и да ми препречи пут! И још нешто оћу да кажем. И ја лајкујем чисту водицу и јаку филтрацију, али деси се да се смандљам с гуме и да док тонем ка муљевитом дунавском дну, у том дивљем копрцању за голи живот, у грчевитој борби за мало ваздуха прогутам који гутљај драге ми дунавске воде. Понеки пут кад јако ожедним, а немам флашу минералне воде крај себе, ја шта ћу? Заватим шаком и лепо се ко човек напијем речном водом. Кад може наша домаћа риба и сом, ту воду да пије, што неби и Јоцика. Шта ће ми фалити? Треба човек ојачати организам, да се што успешније брани од зараза и вируса, који сваке године мутирају у још опасније.


([^_^]) Traktor kolo - Radojka Živković i orkestar Vlade Panovića (uživo)