Подне у долини тишине
Подне у долини тишине
Један усамљеник Бог зна колико већ дуго тумара пространом пустаром овоземаљском. Већ је био изгубио сваку наду да ће наићи на било какав знак да овде постоје или да су икада постојала интелигентна бића а камоли цивилизације. Еволутивне шансе да настане живот у овом сазвежђу који ће еволуирати у интелигентно биће биле су равне нули. Па опет њега послаше изблиза да провери има ли нечег више од онога што су они из дубине Васељене већ знали. Ишао је тако, ишао... тек одједном ненадано уочи иза једне пешчане дине одсијавањe нечега на подневном сунцу. То поткрепи у њему већ пољуљану наду у било какав успех у потрази за било каквим знацима цивилизације на овој планети. Кад се ближе приближио схвати да пред собом има роботa. У ходу пролазник посла слику робота матичном броду, тражећи опширнију информацију од туда. Убрзо је имао свеукупну информацију о њему. Комуникацијом са матичним свемирским бродом сазнаде да се ради о роботу из серије РОБх3. Што је даље значило да је робот био универзалне намене а којег Земљани давно пре више хиљада година престаше производити. Иначе ти Земљани који су на овој планети живели својевремено опустошише планету портошивши све њене животне ресорсе. Напослетку загадише је до те мере да услова за живот на њој више није могло бити а због чега уследи свеопшта сеоба Земљана дубоко у Космос у потрази за новим домом. Прилазећи роботу пролазник примети да овај грозничаво тражио нешто у песку. Застаде на пристојној удаљености, скину сламени шешир са главе и марамицом обриса ознојено чело. Чекао је да га робот примети. Но робот је очигледно био толико занет тим тражењем да случајног пролазника, чинило се, није приметио. Пролазник стави поново шешир на главу, а згужвану марамицу врати назад у џеп, па се мало накашља и прозбори:
- Добар дан!
Не осврћући се у правцу одакле је долазио метални глас, РОБх3 кратко одговори,- и теби, и настави својим послом.
- Видим тражиш нешто. Да можда шта ниси изгубио у песку?
- Не. Радим.
- А шта то радиш, упита га пролазник поново.
Овај што дела, ћути и уз звекет вади металним прстима нешто из зарђале конзерве. Сагиње се. Па металном шаком прави удубљење у песку и то нешто извађено из конзерве забада у песак и опет га песком покрива. Напокон кад је са тим завршио прозбори:
- Садим чачкалице, рече озбиљно и настави даље својим послом. Пролазник се за моменат нађе у чуду, јер овакав одговор од РОБх3 није очекивао.
- Интересантно, а шта ће роди ако порасте, ако смем питати? - Можда донесе какве кактусове плодове, настави обесно пролазник.
- Израшће нешто, ваљда... овај посао радим по први пут, рече више за себе РОБх3.
Један усамљеник Бог зна колико већ дуго тумара пространом пустаром овоземаљском. Већ је био изгубио сваку наду да ће наићи на било какав знак да овде постоје или да су икада постојала интелигентна бића а камоли цивилизације. Еволутивне шансе да настане живот у овом сазвежђу који ће еволуирати у интелигентно биће биле су равне нули. Па опет њега послаше изблиза да провери има ли нечег више од онога што су они из дубине Васељене већ знали. Ишао је тако, ишао... тек одједном ненадано уочи иза једне пешчане дине одсијавањe нечега на подневном сунцу. То поткрепи у њему већ пољуљану наду у било какав успех у потрази за било каквим знацима цивилизације на овој планети. Кад се ближе приближио схвати да пред собом има роботa. У ходу пролазник посла слику робота матичном броду, тражећи опширнију информацију од туда. Убрзо је имао свеукупну информацију о њему. Комуникацијом са матичним свемирским бродом сазнаде да се ради о роботу из серије РОБх3. Што је даље значило да је робот био универзалне намене а којег Земљани давно пре више хиљада година престаше производити. Иначе ти Земљани који су на овој планети живели својевремено опустошише планету портошивши све њене животне ресорсе. Напослетку загадише је до те мере да услова за живот на њој више није могло бити а због чега уследи свеопшта сеоба Земљана дубоко у Космос у потрази за новим домом. Прилазећи роботу пролазник примети да овај грозничаво тражио нешто у песку. Застаде на пристојној удаљености, скину сламени шешир са главе и марамицом обриса ознојено чело. Чекао је да га робот примети. Но робот је очигледно био толико занет тим тражењем да случајног пролазника, чинило се, није приметио. Пролазник стави поново шешир на главу, а згужвану марамицу врати назад у џеп, па се мало накашља и прозбори:
- Добар дан!
Не осврћући се у правцу одакле је долазио метални глас, РОБх3 кратко одговори,- и теби, и настави својим послом.
- Видим тражиш нешто. Да можда шта ниси изгубио у песку?
- Не. Радим.
- А шта то радиш, упита га пролазник поново.
Овај што дела, ћути и уз звекет вади металним прстима нешто из зарђале конзерве. Сагиње се. Па металном шаком прави удубљење у песку и то нешто извађено из конзерве забада у песак и опет га песком покрива. Напокон кад је са тим завршио прозбори:
- Садим чачкалице, рече озбиљно и настави даље својим послом. Пролазник се за моменат нађе у чуду, јер овакав одговор од РОБх3 није очекивао.
- Интересантно, а шта ће роди ако порасте, ако смем питати? - Можда донесе какве кактусове плодове, настави обесно пролазник.
- Израшће нешто, ваљда... овај посао радим по први пут, рече више за себе РОБх3.