Поклопац

Враћам продавцу поклопац од клозетске шоље и с нелагодношћу по четврти пут кажем: "Не одговара". Глуви барут не реагује, него ладно, свом мирноћом овог света, одбројава даље ексере у шаци. Мислим: ваљда је пречуо, кад ћути. Избројим до триста, ал не могу да ставим на "игнор" што ме држи на "стенд бај". Живци ми наскроз излизани и треперави због овог кецања. Гризем се за доњу усну и грозничаво размишљам како даље да поступим без обзира на чињеницу да ме ждере игнорисање овог поганца од продавца ~ ја морам одмах да се приберем. Покушаћу да бирам речи за обоје док му будем у детаље износила проблем и наводим чињенице које треба да оповргну његово мишљење да муштерија увек "извољева". И хтедох да отпочнем да се оправдавам. Како не извољевам, него је нужда и малер ударио у смислу неподударности поклопца и шоље - тачније нормираних рупа по JUS-у на шољи и... Ал, закаприцим се и рекох себи у инат: "е баш нећеш!" -Кад је господин тврдоглав, што да не будеш и ти. Те ударим контру и убацим место тога питањце за чилагера: -"Јесте ли приметили да често пада киша када задува северозападни ветар?" и станем да мерим време штоперицом кад ће да се помери... Кукетина је након тачно једног минута по први пут дигао поглед к мени.
Палцем и малим прстом заједно подигао срозане наочари са пола носа, па фол пречуо узврати контра-контру услужно: -Желите ли нешто, млада госпођице? - Овај поклопац, кажем и дижем га њему пред лице, купила сам у овој радњи. Саветовали сте ме да га купим јер је универзалан, ал дошло је до проблема са монтажом, "не одговара" и сад хоћу да га вратим. Ето, то желим, господине! Ушалтујем и мајстор Жику и дословице изнесем његово стручно мишљење: Да проблем лежи на поклопцу који је рађен по "нашем" новом стандарду а никако не лежи до шоље која је бушена по JUS-у.
Чилагер је само то чекао - да нешто лупнем - па ће одма саркастично: По ком то "нашем" стандарду, ћери? -Па побогу човече дал си Ти из Ковина!?, хтедох да изустим ал нисам, него кажем сталожено: то су речи мајстор Жикине а не моје... и, да се ја баш не разумем у те стандарде. Онда наставим да везем како сам ту несрећу од клозетске шоље добила у наследство заједно са станом од покојне бабе. А моја баба Косара, лака јој црна земља, је станчугу у власништво преузела са чучавцем, још давних 60-тих прошлог века. Шољу је купила касније на распродаји за багателу и на креду. Уистину то "касније" је било деценијско џоњање и чучање пред "излогом" једине робне куће у граду. Експонат који је Косари толико запао за око беше изложен у прозору са решеткама у сутурену. И тако... Прашњав и мало ожутео изашао је временом из моде и на крају доспео у наш дом. Креду је отпалћивала у ратама читавих двадесет и четири пута. То спомињем ради статистике. Иначе та шоља и дан-данас одлично функционише. И све би остало по старом, да и друге генерације уживају на њој, да мом генијалном мужићу није синула идеја да се попне на времешан поклопац, да офарба казанче за воду. Изнервирана сам и доста ми више Жикиног клечања пред клозетском шољом и призивања Свеца и чувара куће да му притекне у помоћ и лично помогне око монтирања нечега новог на нешто анитквирано што се не подудара. Узалудни су били сви покушаји да макар на силу "намонтира" поклопац. Ни озлојеђеност његова због неуспелих подухвата ни тихо псовање све по списку и поклопцу и шољи и кад се овог посла примио нису помогли. Мораћу на крају да променим шољу. А можда поново уградим чучавац.

-Хоћете да Вам вратим новац или да робу заменимо за нешто друго?

Схватам, несваћена сам до краја. Мајстор Жика и продавац изгледа удруженим снагама раде свој посао полудебилно. Зар морам да прођем девет круга дантеовог пакла или има много више са овом несрећом која ме спопала.