Правила игре

Животић?.. -Очас га сјеб'ш манац. За час га немаш више под контролу. И ћао! Оде попут вруће векне лебца кад потамане гладна уста. Па док се ти још несит снађеш од чуда досад невиђеног и запиташ се шта се зби, чика Mат дође ненајављен a ти у неподесном моменту будеш матиран. И не вреди ти што се после чешаш по глави, драго моје: п-о-с-л-е, неће може да ти се остваре кајања! Јер животић није игра "мице" ~ ћу да вратим потез. Такнуто-макнуто, брате.
Такнутомакнуто и нема враћање! Зато упамти: ваљано да га животиш док је ту и максимално да га користиш. А то није лако. Tо ти је права мајсторија. Првенствено треба да га грицкаш на тенане. Да детаљније осмотриш ситуацију на таблу и распоређене фигуре по њу. Мани се журбе, батали похлепу, завист и остало срање што ти мути зрдав разум и само проузрокује непотребни штресови. Живи га као нешто... као фол ниси га баш гладан. А ти тренутни проблеми... ма, гурни лонац од ватре на ладну ринглу, нек одстоји, нека се олади. Ће дође право време да се среде рачуни. Неће се укваре ако се мало нечим ведријим позабавиш. А животић, само ако хоћеш, широке руке пружа могућности у виду предбожићних поклончића у смислу да га што угодније проживиш. Али, животић и од тебе тражи да платиш "трибјут". Не може само да седиш скрштених руку и чекаш на: лези лебу да те једем, и ајде испуни ми жељу. То не пролази! Што каже Шојић, неће моћи драго моје! За ту "игру" мораш да си манекен. Мораш да си у стању да га увек за'ебеш, и отргнеш му који трен, коју годиницу више за себе.