Предвечерје крај језерцета

Над водом повила се ива.

Згрбљена старица на клупици седи
Обод сламеног шешира лице јој сакрива
Корицу хлеба дрхтавом руком у крило ситни.
На води птице погледом следи.

Бели лабудови нестрпљиви по води круже
Издигнутих шија старицу мотре
Чекају напети да им старица комадиће хлеба пружи.


На жабљи крекет, из шевара, кукавица са врбе,
трипут закука.
Однекуда и цврчак зацврча.
Са пашњака крава замука.
У мах са плавог неба слеће на воду
јато дивљих гусака.

Накочоперен лабуд зашишта љутито на гуске:
- "Сшшшшш!".
- "Гак!" - изгакаше гуске и беличасто нешто
у воду ждрћнуше.

И понови се:
"Сшшшшш!" и "Гак!",
"Цвр-цвр-цвр!",
"Мууууу!",
"Крек! крек!" и
"Ку ку ку!".


За врбаком сунце се спусти.
Са клупе устаде старица.
Птицама из руку задње мрвице препусти.

Недугом потом све утихну.
Тајац наста.
И посматрач "Предвечерја крај језерцета"
над белим папиром сам у
смирај дана оста...
У намери да доврши задњи стих,
пре но што пође на починак
попут њих.