Присилно растојање

 

Морам да вам се пожалим да ноћас уопште нисам добро спавао. Начас ми је људи моји било зима па вадим онај пролетос спакован јорган из ормара, да се покријем и угрејем. А онда ме опет увати нека врућина да се све презнојим. Дижем се, па отварам прозор небили се расхладио али, авај, не за дуго јер опет све кола испочетка и тако све до јутра. Скоро да ока нисам склопио, а рано сам јутрос и устао, много раније него обично. И сад, док у кухињи стојим босоног на хладним плочицама од керамике и кувам воду за чај размишљам, да ли ме је то можда у суботу код бураза ухватила промаја док сам онако лако одевен постављо паркет од маслине а прозори, и врата, били све време отворени или, се можда недајбоже накалемио неки вирус? Не знам. Претурам по фијоки астала крцатој дрангулијама које ником нису потребне и тражим онај материн живин топломер... тресем га, а онда онако ладног стављам под пазух. Скидам воду са шпорета и сипам је у лонче са камилицом, па вадим онај топломер и гледам: 37 са пет! - Ууууууф, јеботе!- Ово Гурије није за зајебанцију. Размишљам, ако одем код доктора, задржаћу се тамо и пропашће ми испланиран дан, а ако не одем опет неваља... -шта да радим? И поред толиког посла који ме чека у канцеларији одлучим, да ипак под хитно да одем код доктора на преглед. Срчем врућ чај а на радију тече разговор на тему свињског грипа. Слушам како се епидемија шири, да се после Мехика и Америке већ заватила и у Европу, те да прети опасност од пандемије (да завати цео свет), лебац ти пољубим! Овај експерт из радија, каже, да је тај А(Х1Н1) вирус нека мутација хуманог, птичијег и свињског вируса и да је много зајебан. Каже, да у моменту за њега нема прави лек. Чова даље каже, ужурбано се ради на проналажењу одговарајућег медикамента. Али да ће то малкице да потраје, и предлаже да се стрпим. И, саветује још да за то време пређем на бели лукац. То нам је помагало увек у невољи. Наш универзални лек, па што не би помог'о и код ове вештачке заразе. После кратке рекламне паузе, наставља он да преде нешто око превенције и симптома инфлуенце. И каже, да се свињски грип не разликује бог зна колико од обичног сезонског грипа?! (сад ме збуни начисто). Симптоми су вели он: Кашаљ, кијање (е то је код мене!), упала грла (већ ме нешто грло гребе!), цурење из носа (исто!!), повишена температура, можда је и корона вирус, а може бити да нас опрљи микс свињско-птичијег вируса који ће тек за неку годину стићи из будућности, претпостављам?.. Преноси се, каже експерт, кијањем, кашљањем, пољубцима и преко коже. Рецимо приликом руковања, при грљењу,... и предлаже да се избегавају места где има много света. Па онда се од данас захтева да се не љубимо више са милима. Кажу, може из далека, са једно два-три метра, симболично цмок, цмок у ваздух. Носите наочаре јер оће и кроз очи, не рукујте се, лактујте се,  и све тако набраја у недоглед. На крају ће (осећа ваљда да сам се успаничио) као код нас тренутно не постоји ама баш ни један забележен случај обољења од вируса А(Х1Н1). Међутим, опомиње он, и поред мера предустрожности које је наше Министарство здравља предузима, тај вирус свињског грипа може веома лако да се прошири и код нас. Јер, каже он, постоји реална опасност да га могу донети путници који стижу из других заражених земаља. Е баш сам се био узнемирио. Хвала експерту за пружену таблету «бенседин». Попијем онај о'лађени чај, спремим се, и кренем пешака до ординације док Миће - одмах ту иза ћошка, трећи блок.

Ма нисам ни стигао до ћошка улице, кад налетим директно на другара Бела. - Деси бре Гурије, каже, - од кад се нисмо видели, пријатељу! - мистер Бел ће обрадовано што ме поново види. Ја рефлексно устукнем два корака уназад. Он испружене руке корак ка мени: Ја још један корак назад. Гледа ме Бел зачуђено ваљда се пита шта ми је. - Бел, не прилази ми! Разболео сам се, можда је нешто заразно, па да не пређе и на тебе пријатељу. Ето баш сам пошао код лекара, извини што немогу да ти дам руку. - Ма 'ајде Гурије којешта, фик болест и бацили, дођи бре да се поздравимо ко људи, одмахује руком насмејани Бел и опет оће да ме загрли пријатељски. Јок скочим ја у страну ко опарен и без речи брзим краком наставим да идем даље. Кад сам се довољно удаљио ја се још једном окретох. Видим он још увек стоји и запањен гледа у мом правцу. Махнем му руком као да ништа није било и кажем: «Бел, видимо се кад оздравим. Извини, али сад морам да пожурим - имам заказан термин код Миће у девет!».

Стигох мало раније у ординацију, и седох да причекам. Никако из главе да ми се склони овај сусрет са Белом. Не схватам себе и због чега сам тако безвезно реаговао, то ми није обичај. Колико сам се пута и сам поздравио, ма изљубио се са народом који је био грипалан, па шта?! Никад ми ништа није фалило. Кад се само сетим оних школских дана. Оно време кад није било лове за трамвајску карту а камоли за сопствени ауто. Кад улетим у аутобус а он пун кијавог света и све ми цуре туђе слине низ врат. И шта би? -Па ништа, здрав и чио увек био (све до данас). Мора да ме је онај мајстор са радија уплашио, мислим јебо га свињски грип! А и пре неки дан гледам неку репортажу, исто на тему укаканог А(Х1Н1) - на неком аеродрому у Токију ваљда (нисам баш сигуран), видим, пролази народ испред камере са хируршким маскама. - Еј, самураји, и камиказе, укакили сте се од свињског грипа!, смејем се и чудим.., кад ће изненада онај мој двојник из мене: «а шта је са тобом, јуначе?», -Па добро, признајем, онај бенседин попушта полако. Присећам се да су и амери били тема репортаже. Као од кад се тај вирус тамо код њих појавио, ни они више не употребљавају handshake. Ни пословно, ни приватно. Сви на дистанци, на одстојању. Заладнело и код њих, брале. Узех новине са стола да одагнам ове мисли кад видим на насловној страни: «Србија ће ускоро доспети на «белу» шенгенску листу - наши грађани ће моћи без визе да бораве у земљама шенгенског простора!» - Еј од кад на то чекам! Ускоро ћу и ја као човек моћи да прођем Европу: мноштво европских земаља, 400 милиона становника. Шта знам можда негде и нађем неки послић на црно. Па да се и ја мало опарим. Мада, чуо сам ја да и тамо код њих, има милиона незапослених, али ипак постоји нада. - А што код њих «хара» свињски грип, на то не размишљаш? - опет се јави онај другар у мени. Мислим се, интересантан је овај самоодбранбени осврт. Како то, да је баш сад неко постао тако дарежљив према мени? Да ли то можда није само неки ново упаковани буђави трик, којег сам већ заборавио? Да ми дозволе јел, да и ја, "смем" на кратко да скокнем до Европице. Па да тамо још којим случајем навучем заразну клицу и донесем је кући? Питам се да ли баш у том грму и не лежи зека. Да се инфектујем и да онда бежим од другара Бела? Да не грлим и љубим миле и на сред улице ако ми се прохте. Да бре не могу са неким у четири ока да изменим мишљење, решим неку спорну ствар, него кроз наочаре морам иако не носим наочаре? Да се удварам њој са два метра одстојања? Зато што се по здравственом резону са вирусом се не сме ближе!. Да морам на глас да се дерем кроз хируршку маску, „Ђоле! Дај к'о увек кило-два од плећке и стави још четири димљене домаће кобасице за понети платићу идући месец“. Да Ђоле онда да мора да проверава са киме има посла. Па да са друге стране теке повиче: „Откуд знам да си то ти за кога се представљаш, дедер идентификуј се човече, скидај маску!“. Да на стадиону, кад ми тим губи кроз маску из свег гласа урлам на судију: "Уаааааааа судија педеру.!" - Еј, и све тако на дуже време, јер лека за грипушку свињску још нема. А какве сам ја курате среће ваљда га у догледно време неће ни бити. Све док начисто не заборавим како се у нас ваља. На обичаје и постанем тамо некоме подесан.

 

На моју срећу, по прегледу, док Мића установи код мене обичан назеб.

([^_^]) Traktor kolo - Radojka Živković i orkestar Vlade Panovića (uživo)