Само смо кадар, два добро одглумили

 

Док стојимо једно поред другог чиниш ми се блиском a ми никадa даљи. Позирамо неку намештену позу ваљда због лепше слике и лажног склада којег међу нама нема. У очи се гледамо, а видим и осећам у њима се не препознајемо. Само смо кадар, два, добро одглумили. Помислим, добро је овако, без додира. А и ваздуху да смо захвални што нас раздваја, као и тишини која нас је на мук осудила и флор тамна сјај оку затамнела и заробила. Ћутимо, бар то данас добро умемо. Ти ништа не кажеш, а мени се не да питати те било шта. Знам речи заболе па мислим боље је овако не спорити се ни око чега више, само у ћутњи истрајати... ионако је све доречено. Јест, не примећујемо се више. Дођемо једно другоме туђинци. Недозвољено апатични, неопростиво статични. Данас смо ти ми постали неме фигуре које стрпљиво чекају да их други неко помера са места. За више нема снаге, воље... Зар стварно ништа из Бајке нисмо научили док смо печурке брали и около "безвезно" виленили? Бар да смо покоју мрвицу за собом оставили, можда би се некако снашли и поново пронашли. Овако вреди ли што нам се сад разоткривају избледеле истине мемљиве прошлости кад нас нигде нема? Само небо зна камо су оригинали испарили и куда смо се овако шупљи упутили. И који стих да одаберем и додам овде? Који камен што недостаје сад да ставим преко купуса, када се према мени дефинитивно настањује мрзност у твојим очима?