Сивило

 
Мора да је неко перушком опајао прашину са Месеца. Другачије не могу објаснити појаву оволико много седих људи, на улицама мога града. Просула се прашина по главама мојих суграђана чекача, пријатеља и другара из школских дана. Сусрећем "белокосе", седе људе и оне што су занемарили себе, са перутом на нараменицама. Прашина је пала и на качкете, шубаре и на оне бркате. Пала је и на неке прошле љубави. Прашина је прекрила до јуче важна сећања и успомене. Спустила се на омиљене паркове и непокривене столовe летњих башта. Нападала је на зелене траве и дрвећа и на ионако смушено цвеће. Флори је ове зиме ни до чега. Понајмање јој је стало да се својом прашњавом лепотом намеће седом пролазнику. Ове године блага зима неће дати шансу моме граду да забели и прекрије свеопште сивило.