Школица

Дрвеће се сморило отресањем ожутелог лишћа са грана, док се весели јесењи сунчеви зраци групишу по хаубама и крововима аутомобила тек заусталим код семафора. На брзака се црта школица за само једну игру и нестрпљиво се чека на семафору да се "упали" на зелено и да игра школице отпочне. Одбројава се до десет и назад, па опет испочетка. И тако би. Тек што одбројаше до три, аута кренуше а веселе зраке заскакуташе по њима. Неке одважније смело заскакуташе искључиво на једну ногу школицу. Прескакало се, са крова на кров. Шириле се прозирне ручице и хватала равнотежа, попут неких искусних сурфера на високим дунавским таласима и раздрагане зраке скакутале, скакутале... На следећем семафору, аута кад стану, уз цику зраке клизе са хауба аутомобила и журе назад, што пре да се успентрају и доскоче на пристижућа аута. Уграбе још коју игру. И док сам ја стајала, одушевљена посматрањем чаробне игре зрака, из мог мјуз-плејера разгаљиво је грмело: "Врти, врти коло, к'м до мене, врти коло к'м до мене, а баћа ће, а баћа ће, к'м до тебе. Баћа ће ти дава нешто, цело срце и душата..." -ммм! Омамљена октобарском идилом затворих очи и препустих се музици да ми годи. Уздигнем главу ка благоме Сунцу које обожавам и раширим руке да загрлим цео свет и сама се завртим... Тек што се завртех кад ме отпозада мој брата Станислав мучки поздрав-ударцем у леђа умало не обори с ногу.
- Ел Торо утепаћу те скоро!, врискало је из мене док сам за њим јурцала око зграде да га стигнем.