Снег тихо пада

Кроз мали прозор, ишаран смрзнутим звездицама ког је мраз ноћас филигрански маестрално изгравирао по стаклу, погледом пратим баку Снежану. Видим је доле у башти. Стоји као окамењена између редова уздигнуте земље, у оним њеним старим црвеним плишаним папучама до чланака утонула у снег. Стоји дубоко у себе заборављена са једном пластичном кантицом у дрхтавој усахлој руци. После неког времена опет долази себи, па нагиње празну кантицу и њоме залева „беле руже“ које је баштован већ пре првог снега ниско оштуцао. Стара госпођа "залива" без икакве журбе док снег тихо пада.

 

([^_^])  SCHUBERT - Impromptu n°3 (Horowitz)