Степа

Одувек се око нашег плота мували пси луталице. Издизали се на задње ноге и гвирели преко ограде у двориште - мотрили Степу, његове навике и уносили све у бележницу. Често сам се питала, чему та акрибијска обсервација и коме и зашта, она служи? Мора да постоји неки логистички систем, који наводи псе, како и када да скенирају Степу. Није то маса обичних луталица, која само чека повољан тренутак да чопоративно насрне на Степу. Има у том њиховом иступу професионалног држања и организованости. Мора да те податке прослеђују другим псима, из вишег кучећег ранга. Да они прикупљене информације даље шаљу, чак и до самог врха - до главе алфа животињке. Која ће опет, из масе података извући најбитније и по томе скројити нове још жешће стратегије.

У великом дворишту, у ладу софоре, деда и ја неко време седимо за црвоточним столом. Гледам Богомира како више пута умаче главицу младог белог лукца у сланик са сољу, а онда га окреће и с пажњом са свих страна осматра - проверава јели количина соли одговара или да опет главицу у со умаче. Уверен кад је да је довољно соли, брзим потезом енергично одгриза засољен део лука, здравим, бисерно белим крупним зубима. У набреклом образу меље јаким вилицама „лек“ у љуту масу загледан у оном правцу плота око којег се мувају пси луталице. На столу испод софоре осим сланика и корпице са струковима младог белог лука има и ротквица, стаклени бокал с водом, две чаше и флаша са соком од зове за мене - бакиних руку производ. У Станиној кући слаткиши су луксуз које старамајка ретко када прави. Обично једном за славу и за заветину која је ове године већ прошла.
Мала сам и не могу са клупе ногама да дохватим тло, него млатарам њима онако у празно и од малих ногу учим да од себе терам досадне муве и којекакве бубице. Гледам како у башти пресавијена Стана нешто чепрка, вади, отреса, брише о кецељу и ставља у корпу. Мало-мало па се усправи да исправи крста. Једном руком се ослања на малу мотичицу док у другој држи ишчупан коров све са бусеном земље. Не чујем шта у браду богорада, али видим како диже мотичицу у правцу плота и гласно тера псе: „Чибе! Проклетиње, чибе!“
Вала Господу Богу до сад се нису усуђивали да прескоче у двориште. Сигурно зазиру од Степиног нападачког инстинкта којим одликује изврсни чувара "кућног прага"; који није трпео "непозване" госте и горео од жеље да их се само дочепа. Богомир као да је чуо моје мисли по ко зна који пут отпочиње исту причу: - Јесам ли ти приповедао о великом догађају који се одиграо давно, у време кад си још какила у пелене. Онда када је Степа "поцепао" вука бранећи овце од чопора побеснелих бестија? Климам главом и одговарам кратко да ту причу већ напамет знам и одмах прелазим у контра напад. Тражим од Богомира да ми одговори да ли зна ко у граду овце чува од оноликих паса луталица; не могу да замислим да у граду, где могу да стану три села, нема оваца а у сваком засеоку има. И шиша ли фризер овце да не поцркају лети од врућине. И још сам га питала, имају ли градске овце Степу?
Истини за вољу, мене још нису водили у град. Тако да и није било прилике да тамо сретнем овце. Једанпут, једне године, водили ме моји у неко друго село на вашар. Сећам се да сам се возила на рингишпил и то два пута. Толико ми се допало летење да сам тражила још да летим, али родитељи не допустише. Због тога сам била утучена, а они су то приметили и питали шта ми је? -„Није ми ништа“, одговорила сам, а онда заплакала. А пошто није упалило, плакала сам мало више и на крају, кад сам видела да не попуштају, завриштала сам да су се људи око нас само окретали. Е, кад не могу ја, онда мало и њима да упропастим поподне! Није вредело, још сам добила и по туру.

Не сачекавши Богомиров одговор скачем са клупе и трчим горе према старом храсту, под чијом крошњом пландује мој другар Степа. Док трчим сустиже ме дедин смех и речи које се у налету смеха гуше те једва разазнајем оно што наглас Богомир каже: "Аха-ха-ха... Јоооој, овце у граду! - Ха-ха-ха... И шишање – Ха-ха-ха...", искида се од смеха Богомир на мој рачун.
Предања кажу да у крошњама храстова бораве змајеви и да је ту боравиште још неких митолошких бића. Можда, шта знам. Ја досад нисам живог змаја приметила, осим оног папирнатог, закаченог у грање још од прошле године. И њега сам пуштала уз савете Богомира, који ми је, мож' мислити, био од велике помоћи. А да се враћам назад и Богомира питам да ми објасни шта су митолошка бића немам вољу. А мало сам љута на њега због подсмевања. Ма није ни важно.
Нестрпљиви рундов Степа, исплажена језика, маше репом длаке боје меда у знак поздрава. Прилазим и говорим му речи које само дете уме да изговори милој животињи. А Степа ме гледа паметнo крупним очима боје бадема. Осећа и он и разуме све шта му говорим и још брже витла тешким репом. Дирнута сам његовим искреним радовањем па га мазим и покушавам што брже могу да га одвежем с ланца и пустим да се "иживи" по дворишту. Степа се одмах устремљује на плот не обазирући се на Станину башту, њену љутњу и сву ту успаничену пернату живину, што се одједаред, пред Степом, распрштала на све стране по дворишту. Ја тек што сам за њим потрчала, а он већ стигао до плота. Као од шале прескаче га и трчи на ону страну одакле се чује лавеж паса луталица. Настаје метеж и болно скарликање паса луталица.
Иако не видим шта се преко плота дешава, претпостављам да се води борба на "живот и смрт". Стојим са ове стране плота и стрепим за Степу да га не озледе.
-„Не брини дедино, нема шансе… наш Степа има лавовско срце“, каже док ме утешно грли тек пристигао Богомир. И заиста, за тили час Степа их је разбуцао и нагнао у бекство.

([^_^]) J.S. Bach, Prelude, Cello Solo Suite I BWV 1007