Шунка

 
Рутински је обављао дужност судије у малој досадној паланци у коју је од скора био премештен. Решавао је углавном ситне спорове. Локалне крађе и комшијске свађе око мeђа, разваљеног плота, побрштених башта од комшијске марве. Тако и данас, требало је решити две неважне парнице, па да онда са породицом оде на викенд, у Драгиње код својих.

Прво суђење је прошло без већег застоја, и све се свело на томе да оптужени плати глобу од петхиљада динара оштећеном и надокнади судске трошкове. После је уследила предвиђена пауза. Искористио је то време да изађе напоље, на свеж ваздух и запали цигарету. Доктор га је опомињао да остави дуван јер ће му то чурење кад-тад упропастити плућа, али није вредело. Није могао без дувана. Упалио је цигарету, наслонио се леђима о зид судске зграде, повукао дубоко дим, и загледао се у небо. Било је без иједног облачка. Обрадова се што ће викенд проћи без кише и што ће моћи оцу да помогне око купљења сена. Згазио је опушак и вратио се назад у судницу. Присутни устадоше, он се спусти у столицу, па онда даде знак да и они седну. Зашкрипаше столице и жамор се просу по сали. Отворио је акта и стаде да премешта и сређује листове. Кад би готов стим он лупну дрвеним чекићем о сто и народ замукну. Помоћник изложи следећи случај: - радило се о оптужби у вези проневере новца. Наиме госпђа Вера Б., мештанка, тренутно без посла, по народности Ромкиња, оптужена је за крађу новца фабриканту господину Прлету С. званом "Прле швалер", код кога је неко време непријављена радила као чистачица. Погледао је у правцу оптужене. На клупи је седела оронула старица скрштених реуматичних руку у крилу. Поглед јој је био упрт у врхове њених ципела. На прозив жена се трже, и исправи. Имала је густу таласасту црну косу. Јасне зелене топле очи. Лице, мада изборано од тешког живота, беше јој спокојно. Ни трага горчине нити узнемирености због неизвесности у исход пресуде. Помислио је, Има људи који вечно траже ничим задовољни, и оних других - сушта супротност њима. Особе, којима је живот онакав какав је довољан. Који се не жале, него су захвални за сваки дан што им Господ Бог у животу подари. Њима, као да је само данас довољно. Па чак, имају га на претек, те ту своју срећу нуде и другима. Али њих, који задивљују својим позитивним погледом на живот, човек не среће често.

- Вера Б.?..

Заронио је у прошлост и стао да трага за људима којима је судио свих тих година, али без успеха. Не, не сећа се да је икада судио њој. Како онда да му је то лице тако познато? -Вера Б., Вера...? Грозничаво је претурао по прошлости да би се ипак пре него што је сасвим резигниран одбацио те мисли и одустао, ипак сетио одакле ту жену познаје. Пред њим је седела Вера, његова комшиница из давних гимназијских дана; у оно време је била кућна помоћница код госпође Тодоровић. И филм прошлости поче да се одмотава.

 

Сетио се оног дана кад га је отац повео са собом у варош, да му буде од помоћи око бика, што је терао на сточну пијацу. А у плану је имао и њега после да одведе до кума Коце, код кога ће он становати следећих година школовања. Оца је одлучио да Стеву пошаље на високе школе а да старијег сина Јову остави на имању, поред себе. Мати је пак волела да оба сина остану уз њих, код куће. Да их ожени, и да јој се унучићи изроде, али није могла, није имала снаге да се одупре очевој жељи. - Ма, знаће мој Стевица да се снађе и у том белом свету, добро је он дете, фино васпитан, и паметан, тешила се мати.

И тако, поче прва школска година. Стева се брзо уклопио у нову околину. Гага, његов нови школски пајташ упознао га одмах са својим варошким друштвом. Он, сад не више под надзором мајке и строгог оца, поче да ужива у слободи - касније се и преселио у Гагин комшилук. Наиме Гагина мати је познавала неку госпођу Тодоровић. Богату удовицу, којој је покојни муж оставио неколико продавница мешовите робе и предивну велику кућу са још једном мањом зградом за издавање. У једном од станова живела је и њена кућна помоћница Вера са двоје школске деце. Газдарица је на молбу Гагине мајке примила Стеву као подстанара. Од тада су Гага и он били нераздвојни. Ишли заједно у школу, у живот, јурили девојке...

Мисли му скренуше на онај пресудни моменат, кад је попустио Гагином наваљивању и молбама да и он учествује у тој крађи јебене сабље из шупе госпође Тодоровић. Како је само могао да пристане на ту глупост. Да тако лакомислено обећа Гаги да ће му у том подухвату бити при руци?

- Кажи Стево, јел' сам ја твој најбољи пријатељ? - Јеси, што питаш тако без везе? - Маааа! имам једну идеју која ми већ дуже време не излази из главе, поче Гага около. - Која идеја бре, дај испричај, шта увијаш ту?

Гага га неко време сумњичаво гледао, колебао се, да ли да му ода тајну или не - а онда се одједаред нацерио, загрли га, и почео да му разлаже поверљиву ствар.

- Стево, сећаш ли се да сам пред твој задњи одлазак у село, навратио да те испратим? Стева се замисли, па онда климну главом.
- Е па кад сам те испратио, тетка Вера ме замоли да јој помогнем да однесе неке ствари у шупу.
- Иииии?, упита Стева.
- Ма однели смо ми то тамо, али није у томе фазон!
Него у чему је фора, причај човече!
- Видео сам тамо у шупи, закачену о клин стуба једну стару сабљу...- а ти знаш да ја скупљам сабље и мачеве, важно ће Гага, и настави: -Док је тетка Вера распремала ствари, ја сам искористио прилику и мало боље прегледао сабљу и установио да је много стара - антиквитет и много вредна.
- Ма знам да скупљаш те ствари, али ми још није јасно то са планом?, рече Стева.
- Па план је буразеру, да украдем ту сабљу. Само не могу сам, потребна ми је твоја помоћ. - Хоћеш ли ми помоћи?
- Ја!, тргну се Стева и склони Гагину руку са његовог рамена. - Одкуд ти та сулуда идеја, човече? - Па ти стварно ниси чист!
- Дај Стево, па коме још треба та сабља? Госпођа Тодоровић сигурно и не зна да она постоји, а осим тога, коме бре Стево, да је остави у наследство? - Деце нема! А да је питам да ми је
прода, било би чисто губљење времена. Знаш и сам како је она према мени непријатељски расположена. Не, не, једини излаз је, да је дигнем. Хоћеш ли ми помоћи, или нећеш?

Шта је тад могао да одговори онако дотеран уз дувар. Да неће, па да изгуби пријатеља? Не то није хтео. Стева нерадо климну главом и рече невољно: - «Добро, кад си баш навалио». И тако, једногa дана пред сам распуст у заказано време, нађоше се они негде око поноћи на договореном месту. Сачекаше мало поред зида, па пошто се уверише да је све мирно. Гага отвори жицом прозор и уђе први унутра. За њим се кроз прозор пребаци и Стева. Гага упали батеријску лампу и поче по шупи да претура, и тражи сабљу. Тик иза њега ишао је Стева. Тражили су неко време али, сабље нигде. Као да је у земљу пропала. Гага изнервиран, претури целу шупу још једном. Ма јок! Сабље нема, па нема. И док је тако љутит претурао по стварима, закачи главом у нешто што је са таванице висло и паде полеђушке на патос. Стева, је само чуо «туп!» и ломљаву неке гајбе преко које је Гага пао. Ништа није видео у оном мраку, јер Гаги је батеријска лампа испала из руке, и откортљана бацала сенку на другу страну, на зид. Кад је пришао ближе он осети како се нешто испред његове главе љуља. Једна велика црна мрља нечега. Није могао да одгонетне шта би то црно могло бити. У међувремену Гага устаде, и обема рукама зграби то нешто.

- Шунка!, изненађен прошапта Гага. - У пичку материну, па зар једна шунка да ме нокаутира?!,
Љутит што сабљу није нашао, он зграби ту шунку што је висила о греду, и нареди Стеви да крену. Изашли су. Гага опет жицом затвори прозор, па су онда прескочили зид и однели шунку код Гаге на таван.
- Добро Гаго, шта ће ти бре та шунка?, упита Стева. - Како шта ће ми? обрецну се Гага. - За инат, ето шта ће ми. Има да зна та стара аждаја Тодоровићевка са ким има посла, и од кога ће она сабљу да склања. Разумеш!

Сутрадан је Стева отпутовао на распуст код родитеља. О "специјалном случају" у међувремену од Гаге није ништа чуо, и полако поче да заборавља тај немили догађај. И тако, прође летњи распуст и он се поново врати у варош ради школе. Откључао је врата и унео ствари у собу, а онда пође да се јави код госпође Тодоровић. Закуцао је на врата и почекао да му Вера отвори. Уместо Вере, на вратима појавило неко ново, непознато женско лице - мора да је онако изненађен, отворених уста младој жени изгледао много смешно и блентаво, јер се она засмеја и тек после неког времена пође јој за руком да се прибере и представи. Рече да се зове Милица - нова кућна помоћница.

- Ви сте сигурно станар Стева, и тражите госпођу Тодоровић?
- Да. Да ли је Госпођа код куће?
- Јесте, већ Вас је очекивала, уђите. Ушао је у предсобље и сачекао да дође газдарица. После њеног распитивања у вези његових: Здравља матере и осталих у фамилији, она настави да му износи најновије вести и догађаје који се догодили у његовом одсуству, и оно око шунке.

- Пре једно петнаестак дана послала сам Веру да оде у шупу и одреже парче од шунке. Очекивала сам неке госте, па реко ето та шунка већ подуже виси у шупи, иди Вера и исеци парче од ње, пре него што се убуђа. Отиде она ал' ено је још брже назад. Сва унезверена каже: "Јаој, госпођо, нема шунке!"
- Како црна Вера нема шунке?!
- Нестала!, каже запањена Вера и у истом даху наставља, -"а још јуче је била ту, док сам шупу поспремала - могу да се закунем у децу да је висила о клин...", правдала се Вера.
Госпођа Тодоровић ставила је материњски руку на Стевино раме, погледала га у очи и наставила: „Знаш, пријавила сам целу ствар полицији. Дошо је и иследник Жарко. Ма сви су били на лицу места, али ништа необично нису могли да утврде. На крају дошли су до закључка, да нико споља није могао да провали у шупу, него да је само неко с кључем могао да уђе и да је однесе. А нико Стево, осим мене и Вере, веруј ми није знао за шунку и кључ од шупе...“ - Нисам могла другачије. Увукао се црв сумње међу нас, и морала сам да је отпустим. Жао ме је, била је јако вредна... али, нисам више имала поверења у њу.
- Данас стварно човек не може никоме више да верује!, рече више за себе госпођа Тодоровић док га је испраћала ка вратима.

„Боже који сам нитков!“, помисли. Осећао се јадно и пожеле да побегне од самог себе. А онда се, под теретом кривице, нагло окрете и пође назад... желео је да скине љагу са поштене и добре госпође Вере и све призна госпођи Тодоровић. Подигао је руку и таман кад је хтео да закуца на врата, сети се матере и строгог оца. Шта ће они рећи кад за ову бруку чују? Рука му застаде у покрету, поколеба се и одустаде од часне намере. Погнуте главе, пун презира према себи наставио је да корача и да се удаљава и од себе и немилог догађаја.

Гагу је срео још једном. Он му је испричао његову верзију око афере «шунка». Да је претрпео немирне дане и ноћи за време фрке док су оно иследници испитивали комшилук да ли је ко и шта приметио, осетио мирис, или можда чак пробао од шунке. Толико се каже уплашио да полицијски кер не нањуши скровиште, те се реши да баци шунку у нужник. Стева је рекао Гаги да они због те "ствари" немогу дуже да остану пријатељи.

Завршио је матуру и уписао правни факултет у великом граду. По завршетку студија и вишегодишње праксе у струци, добио је понуду на место судије у малој варошици. Обрадован што ће бити у близини родитеља; а волео је места у коме се на тенане живело, прихватио је службу. Ускоро се с' породицом преселио у прелепу кућу и отпочео да ради. И не потраја дуго, мештани судију Стеву почеше да уважавају, поштују као човека, и да га цене као судију са префињеним осећајем за правду и коректност у приступу послу. Радни дан је текао увек исто, пет до шест судских спорова, углавном безважне садржине. Ретко када због убиства трнокопом, везаним за погрешно тумачење части и правде или због парчета земље, због међа. И данас је требао да реши две парнице, па да онда са породицом оде код својих. Прво суђење је брзо завршио, а онда дође на ред случај Вере Б. По народности Ромкиња, оптужене за крађу новца фабриканту Прлету С. званом "Прле швалер", код кога је радила као чистачица.
Пресуда је гласила: Због недовољних доказа тужиоца, и, вере у изјаву госпође Вере Б., суд тј. он ослобађа госпођу Веру Б. Оптужбе. Те да све судске трошкове и глобу за лажно клеветање од стопедест'иљада динара у корист оптужене, сноси тужилац Прле С.

Спаковао је наливперо и друге ситнице у актнташну и напустио судницу. Уз пут је позвао супругу и саопштио јој да путовање одложе до сутра, јер намерава да се данас опије. Отишао је у кафану и уз музику и песму, по први пут у свом животу лумповао целу ноћ.