Сусрет у паркићу

 

Старији човек је отишао у оближњи паркић и сео на празну клупу. Преко пута је већ седела млада жена са дететом. Недуго потом дечачић склизну са клупе и дотрча до човека.

 

- "Хеј, ти", рече дечачић док се пењао на клупу крај њега.

- "Добар дан", одврати љубазно старији човек малишану.

- "То је моја клупа, знаш!" - опет малишан, сад намрштен.

- "Хмммм", замисли се старији човек набрана чела и стаде руком да претура по џепу сакоа. Убрзо затим отвори шаку и на светло дана указаше се две бомбоне у станиолу.

- "Оћеш једну?", понуди дечака бомбонама.

- "Хоћу!", рече малишан и брзим покретом зграби једну и одмах стаде нестрпљиво да је одмотава.

 

И старији човек је исто одмотао своју бомбону. Седели су ћутке на клупи са бомбонама у устима и уживали сладећи се њима. Малишан је бомбону вртео језиком и с времена на време је гласно усисавао истопљену сласт са укусум од малине.

 

- "Ако хоћеш можеш да останеш да седиш на мојој клупи" - рече изненада дечак док је врховима ципела правио кругове у ваздуху.

- "Ооо, хвала", са осмехом на лицу пуног захвалности одазва се старији човек.

 

Седели су тако, раме уз раме, и са задовољством извлачили последњу сласт из бомбона. Сунце је већ почело да пада иза крошње великог кестена. Млада жена устаде са клупе, дође до њих и благо позва дечака да крену.

- "Извините, надам се да вам није сметао?", извињавала се млада жена старијем човеку.

- "Не, не госпођо - баш смо се лепо дружили...", бранио је малишана старији човек.

- "Хоћеш ли и сутра доћи у паркић?", прекиде малишан насталу тишину.

- "Можда", одговори старији човек.

- "Довиђења", рече млада жена и крете шљунковитом стазом ка излазу паркића водећи за руку малишана. Пре него што су замакли за угао малишан се још једном окрете и весело махну. Старији човек узврати махњем у отпоздрав.