Свињокољ

У околини посвуда је блато.
На крововима димњак се већ дими.
На ужареној рингли, у лонцима вода кључа.
И повеће корито постављено пред кућом.
Шором се разлеже псовка;
То се домаћин на свињу дури - јако му се жури
да је што пре ошури а она добровољно неће.
За реп је он цима, док други је шибом шиба по ушима.
Свиња наслути шта јој се сад спрема, у паници скичи.
Цичи, извија се и отима.
Однекуд иза коша појавише се широка леђа,
маљаве ручерде и једна густа подигнута веђа.
- Домаћине, дедер пожур'те!
- Држ'те чврсто свињу мушкарчине, да вам из авлије
свиња не утекне још!
И само што то изрече већ је живом створу
зарио у грло нож.
Престаде цича, настаде мук. Гица је пала,
Домаћин и гости ускликнуше: Небу хвала!
У лавор липти њена топла крвца.
Срце, то свињско срце све тише, тише куца.
На крају, гуда је престала да се копрца.
Со, па жар, у крстасти прорез тури, па да се окади.
Време је мрсу. Мрс! Мрс!... душа оће да се "заслади".
Хула на Бога, заборавио се велики Пост!
Домаћине нек ти је на опрост.